Tekst i foto: Ljubica Petrović
Vazduh koji miriše na divlju nanu i livadsko cveće, rosa u jutarnjoj travi, tišina u kojoj se čuju samo ovce s obližnjeg pašnjaka i koke koje su se rastrčale po travi. Tako izgleda letnje jutro u valjevskom selu Beomužević. Okolo su brda i planine Bobija, Orovačke planine, Medvednik, Povlen, Maljen, Mravinci, Stolovi, Bukulja… Kad je vedro, vidi se do Avale. Šuma se spušta sve do imanja, pa neretko srne dođu do plota, a ima i zečeva, fazana. U takvom okruženju penzionerske dane provodi Božidarka Milošević, nakon prethodnih decenija rada i života u Beogradu, a pre toga u Holandiji.
– Radila sam u tekstilnoj industriji i u Beogradu i u Holandiji, i u penziju sam otišla 2007. godine, a godinu kasnije sam došla na selo, na porodično imanje supruga. On je preminuo pre dve godine i od tada sam sama. Rođena sam nedaleko odavde, u selu Bobova i volim ovu prirodu, mir, tišinu. Volim da radim u bašti, da gajim voće i povrće, imam svoje živuljke. Volim zimu na selu. Sve to me čini srećnom. Nisam imala problema da se naviknem na ovaj život, jer me sve ovo podseća na detinjstvo. To mi je u duši. Dosta mi je bilo grada i gužve. Ovde ima rečica i potoka, izvora. Ovo je pravo bogatstvo – kaže Božidarka.
Ručak iz svoje bašte i avlije
Najviše voli da zimi založi vatru na smederevcu, stavi jelo da se krčka i gleda kako pada sneg. To je za nju život i tada diše punim plućima. Imanje na kojem živi ima i šumu, a obradivo je dva hektara i 40 ari. Na imanju ima i izvor koji ne presušuje. Tu su magaza, stari podrum, zidan od kamena, u kojem stoji zimnica koju sama pravi, pomoćni objekti, kao i hlebna furuna, gde se nekad peče prase, a onda se obavezno ispeku i „lepenje“. Ima i plastenik u kojem gaji papriku, paradajz i krastavce, a napolju, u bašti, gaji tri vrste luka, blitvu, pasulj, šargarepu, peršun, grašak, boraniju. Sve što je potrebno domaćici za ručak.
Koke gaji zbog domaćih jaja, a ima i ukrasne holandske i japanske koke. Ljubav prema životinjama vidi se i po tome što je dvorište puno mačaka, a tu je i verni pas Džoni.
Božidarka ima i dosta voća. Tu su, u valjevskom kraju neizbežne šljive, ima jabuke, kruške, ribizle, grožđe, orahe, trešnje, vinogradarske breskve šantalije, dunje, kruške. Od voća pravi sokove i kompote, ali ostavlja i sveže voće zamrznuto.
– Jako rano ustajem, jer bašta zahteva da se u njoj bude rano. Zalivam, čupam travu, okopavam. Sve radim ručno. Ne prskam, osim plavim kamenom, i prihranjujem od plamenjače paradajz, pre nego što počne da zri. Koristim prirodno đubrivo, kokošije i kravlje. Jako sam srećna kada na jesen ubiram plodove, jer znam da sam to sve sama proizvela. Pošto sam okružena šumom, berem gljive, jagodice, drenjine, šipak, i od njega zimi pravim čaj. Sve što može da se ubere od prirode, ja uberem. Koristim zdravu hranu, da bih i ja bila zdrava – ispričala nam je ova vredna i vitalna žena.
O bašti i kokama s ljubavlju
Nakon što ujutro obavi posao u bašti i plasteniku, kuva kafu, doručkuje i stavlja ručak. Iako je već dve godine udovica i sama živi, obavezno kuva. Posle ručka se odmori, pa potom opet ide u baštu. Kaže kako onaj ko hoće da ima dobru baštu, mora da joj posveti mnogo ljubavi i rada.
Ljubav posvećuje i kokama, ističući kako joj je žao da ih kolje, već ih ostavlja da nose jaja. Kad uginu, zakopa ih.
– One imaju lep život i dugo žive. Vodim računa o njima, krečim deo gde koke leže, prskam ih dva puta godišnje protiv pipe. One su zatvorene samo kad spavaju, inače su po ceo dan u dvorištu. Koke su domaće rase, a petao je golovratan, to je najstarija domaća sorta. Jaja imam i previše za sebe, pa ih dajem prijateljima koji imaju decu – ispričala nam je Božidarka.
Život na selu joj, kaže, nije težak. Jedino joj nedostaje muška ruka za neke poslove, ali se uvek nađe neko da pomogne, naročito kad priprema drva na zimu. Inače, sve radi sama, vozi kola i svuda ide u nabavku.
– Kada sam usamljena, odem do Valjeva, prošetam, vidim se s familijom i prijateljima.
