Piše: prof. Dejan Kreculj
Kada se pčelinja zajednica priprema za nastupajuće zimovanje, briga pčelara je, između ostalog, da je obezbeđena i dovoljnom količinom hrane. Ali, osim na količinu, potrebno je obratiti pažnju i na kvalitet, jer nije sve što se nađe u ćelijama saća podjednako dobra hrana za zimu. Med od medljike ili medne rose je takva materija koja se ne sme ostavljati u košnicama kao pčelinja hrana za zimu.
Medljika je slatka materija koja se pojavljuje periodično na lišću nekih biljaka, najčešće na jeli, boru, smreki, vrbi, hrastu, pitomom kestenu i drugom zimzelenom i listopadnom drveću.
Najopasniji je s vrbe i bukve
Kako regulativa definiše, „medljikovac je proizvod koji medonosne pčele proizvode od medonosnih sastojaka sa živih delova biljaka (četinara i lišćara). Medljikovac se od cvetnog meda razlikuje metodom električne provodljivosti, koja mora biti veća od 1,00 mS/cm (milisimensa po centimetru). Medljikovac se može staviti u promet kao sortni med, ako ima ukus i miris svojstven označenoj biljnoj vrsti“, i određuje da „med koji se stavlja u promet mora da ispunjava sledeće zahteve: da sadrži najmanje 65% redukujućih šećera, osim za medljikovac, koji mora da sadrži najmanje 60% redukujućih šećera i da ne sadrži više od 5% saharoze, izuzev bagremovog, vrijeskovog i medljikovca koji mogu imati i do 10%.“
Viskok sadržaj mineralnih materija, kojih je u medljikovcu 5 do 9 puta više nego u nektarskom medu, čini ovaj med pogubnom za zimovanje jer se kao nesvarljive nagomilavaju u pčelinjim organima za varenje za vreme neizletnih dana. Još 1930. godine Krsta Pčelarević pisao je da „med od medljike nije dobar, na ukus je opor i zatvorene je boje. Za pčele nije dobar, jer na njemu vrlo rđavo prezime, a izgleda da ga ni za ishranu ne upotrebljavaju. Često se nađe u proleće da su pčele utrošile sav proletnji med, koji se obično nalazi u gornjim delovima saća, dok medljika u nižim slojevima ostaje nedirnuta, nju docnije utroše, sigurno odrasle pčele, za svoju ishranu. Poklopci na saću koje je sa medljikom poznaju se po tome što su zatvorene boje i nisu od čistog voska, već od neke druge smese.“
Prolećni medljikovac se uglavnom ne primećuje, jer najčešće ima svetliju boju pa se za vreme unosa nektara meša. Ali docnije, od porekla, sastava i količine medljikovca u svakom pčelinjem društvu bitno zavisi uspešnost njenog prezimljavanja. Medljikovac sa vrba i bukve poguban je jer osim toga i vrlo brzo kristališe. Nepogodnost medljikovca za zimovanje pospešuje i prisustvo određenih materija toksičnih za pčele koje se, zbog nemogućnosti pročisnih izleta, tokom zime nagomilavaju, izazivajući zapaljenje sluznice crevnog trakta. To kao posledicu ima dijareju i dobro okruženje za bujanje svuda prisutnih spora nozeme. Košnica posvuda zaprljana, pčele naduvenog zatka, uznemirenost, slabljenje društava, manja ili veća uginuća, pa i same matice – sumorna je slika takvih zajednica.
Loš za pčele, odličan za ljude
Najjednostavniji način utvrđivanja prisustva ovakvog meda u saću košnica jeste ako se čačkalica zavuče u poklopljenu ćeliju izvuče. Zbog većeg sadržaja dekstrina i drugih materija takav med ima najmanje dva do tri puta veću rastegljivost. I pored iskustva, procenjivanje po ukusu ili nepoklopljenosti ćelija je nepouzdano, pa stoga treba primeniti jedan od sledećih načina.
Uzorak sumnjivog meda rastvori se u destilovanoj vodi u odnosu 1:1 i tom rastvoru doda šest delova 96% alkohola. Ako se sadržaj pri mućkanju zamuti, to je znak prisustva medljikovca. Drugi način je da se u epruveti rastvori deo meda u destilisanoj vodi u istom odnosu kao u prvom načinu, ali se dodaju dva dela krečne vode. Sadržaj se zagreje do vrenja i, ako u ispitivanom uzorku ima medljikovca, rastvor će potamneti uz građenje taloga. I ovde je veća zamućenost znak veće količine medljikovca.
Za pčele loš, ovaj med je odličan za ljudsku ishranu. Kao i cvetni, razlikuje se po kvalitetu, boji, ukusu, vremenu kristalizacije i drugim osobinama. Hrastov medljikovac je gust, lepljiv, tamnocrvene boje koja skoro prelazi u crnu. Ne kristališe tako brzo, nema izražen miris, a ukus je jak i specifičan, pomalo nalik karamelu, ali ga ne treba mešati s pregrejanim medom. Sadrži dosta mineralnih materija. Jelov medljikovac je tamnozelene boje, ka crnoj. Nema izražen miris, prijatnog je ukusa i vrlo je cenjen. Sve vrste imaju jaka antiseptička i protivupalna svojstva i pomažu kod bolesti disajnih puteva i organa za mokrenje. Smolaste materije imaju purgativna svojstva i umirujuće deluju na upale creva. Korisne su kod anemija
