Šljiva je kod nas najpoznatija i najpopularnija voćna vrsta. Ali, pošto rano cveta i osetljiva je na prolećne mrazeve, velika pažnja mora da se posveti izboru terena za njeno gajenje. Ukoliko postoji mogućnost, treba izabrati one koji su na južnoj ekspoziciji, da bi osvetljenost zasada bila što duža. Smer redova sever-jug takođe osigurava bolju osvetljenost. Na brežuljcima temperatura je ujednačenija, i manja je mogućnost pojave mrazeva.
Priprema i sadnja šljive u organskom voćarstvu ista je kao i u uobičajenoj proizvodnji, osim što je razmak sadnje u redu veći. Pre oranja, zavisno od analize zemljišta, potrebno je dodati stajsko đubrivo u količini od oko 40 tona po hektaru. Evo primera i predloga prirodnih preparata za zaštitu i organski uzgoj, kao i sorti šljive koje predlaže dr Milica Fotirić Akšić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Preporučene sorte šljive za organsku proizvodnju su: katinka, elena, hanita, jojo, top 2000, topking, tophit, stenlej, čačanska rana, čačanska najbolja, čačanska lepotica, boranka, timočanka, milorda, krina, valjevka, zlatka, nada i stare rakijske sorte – crvena ranka, metlaš, crnošljiva, moravka, šarica i belošljiva.
Bolesti i štetočine koje napadaju šljuvu su brojne:
Šarka šljive – ova virusna bolest napada i druge vrste koštičavog voća, kao što su breskva i kajsija. Opasna je zbog toga što se protiv virusa uzročnika ove bolesti ne može boriti direktnim merama, jer za to ne postoje zaštitna sredstva. Jednom zaraženo stablo skoro je nemogouće izlečiti, te ono ostaje takvo do kraja svog veka. Iako zaražena stabla ne uginjavaju, slabije rađaju, a plodovi su lošeg kvaliteta i neuslovni za prodaju u svežem stanju, kao i za preradu i sušenje.
Simptome ove bolesti nalazimo i na listovima i plodovima. Na površini listova zaraženog stabla uočavaju se žute pege, nepravilno razbacane po površini. One su pojedinačne ili se spajaju, a unutar žutog područja nalazi se karakterističan zelen krug. Njihova veličina varira od 2 do 15 milimetara, a najuočljivije su tokom juna i jula. Simptomi bolesti jasnije su vidljivi na samim plodovima. Na površini ploda u fazi sazrevanja vide se ispupčenja i udubljenja, te se čini kao da je pokožica ploda naborana. Takve nepravilnosti su uočljivije posle uklanjanja voštane prevlake s njegove površine. Zaraženi plodovi su neukusni, žilavi i neprijatnog mirisa, a meso je smeđe boje. Oni otpadnu dve-tri nedelje pre zdravih, sadrže više kiselina a manje šećera, te nisu pogodni ni za preradu u kompot i pekmez, ni za sušenje. Šarka šljive prenosi se najčešće zaraženim izdancima i uzimanjem plemki s nekontrolisanih i zaraženih matičnih stabala, te su i sadnice zaražene virusom. U prirodi virus se najčešće širi lisnim vašima koje sišu sokove na zaraženim stablima i lete na zdrava stabla i inficiraju ih. Jedini način odbrane od ove opake i neizlečive bolesti je kupovina i sadnja zdravog sadnog materijala iz registrovanih voćnih rasadnika, koji su pod stalnim nadzorom fitosanitarnih inspektora. Izboru sorti za sadnju neophodno je posvetiti naročitu pažnju. Za podizanje novih zasada preporučljivo je izabrati one sorte šljiva koje su tolerantne na ovu virusnu bolest, kao što su herman, elena, hanita, jojo, prezident i julija, a na sorti čačanska lepotica simptomi se javljaju samo na listovima.
Sušenje grančica i trulež plodova (Monilinia sp.)– simptomi ove bolesti su osušeni vrhovi pojedinih grana koje se uočavaju već početkom cvetanja, a kasnije u vegetaciji primećujuju se truli plodovi koji otpadaju, dok pojedini ostaju da vise na stablu i posle završetka vegetacije. Gljivica Monilinia laxa, uzročnik ove bolesti, prezimljuje u zaraženim plodovima koji se zimi mogu uočiti kako vise na granama poput mumija. Posle kretanja vegetacije u proleće, započinje i novi ciklus razvoja gljive. Preventivna mera u suzbijanju bolesti je uklanjanje trulih, sasušenih mumija sa stabala i njihovo zakopavanje. Ova je jednostavnije obaviti kod koštičavog voća s većim plodovima kao što su breskva, kajsija i šljiva, a nešto složenije je kod višnje i trešnje, gde su mumije sitnije i brojnije. Tokom rezidbe se odbacuju suve grane (prozračnija krošnja), da bi se mogući uslovi za razvoj bolesti sveli na minimum. Trulež plodova u toku sazrevanja može da bude izrazit problem, a direktne mere upotrebom sredstava za zaštitu bilja mogu tek donekle da spreče zarazu i umanje nastale štete.
Trulež plodova može da se javi kao sekundarna zaraza usled znatnijeg napada šljivinog smotavca, koji oštećujući pokožicu ploda otvara put ulasku gljivica monilije u plod. Stoga je jedna od preventivnih mera njeno suzbijanje i zaštita od smotavca, kao i ostalih insekata koji oštećuju plodove. Štete od monilije mogu da budu velike posle grada, kada skoro zreli plodovi mogu u potpunosti da propadnu usled truleži. U takvom slučaju se preporučuje da se plodovi proberu i prerade u rakiju ili druge prerađevine, jer bi sigurno propali usled zaraze. Direktnim merama (prskanjem preparatima na osnovi bakarnogoksihlorida) se pristupa, samo ako sve ranije preventivne mere ne daju rezultate.
Šupljikavost lista – ovu bolest prouzrokuje gljiva Clasterosporium carpophilum, a osim šljive napada i ostalo koštičavo voće – višnje, trešnje, breskve i kajsije. Na listovima se uočavaju pojedinačne crvenkastosmeđe pege, obrubljene tamnijim ivicama. Bolest se u toku vegetacije sve više širi i jače zaraženi listovi opadaju. Prilikom intenzivnijeg napada bolesti, može da dođe do potpune defolijacije, tj. stablo ostaje bez lišća, što uveliko smanjuje asimilaciju, nakupljanje hranljivih materija i zaustavlja razvoj samog stable – plodovi slabije sazrevaju i nemaju dovoljno šećera. To se sledeće sezone odražava na prinos, a nedozrele mladice zbog gubitka lista preko zime izmrznu i propadaju. Šupljikavost se naročito razvija tokom proleća i jeseni, dok je letnji razvoj slabiji zbog suvog vremena. Gljiva uzročnik prezimljuje na zaraženim opalim listovima, te se u proleće, usled vlažnog i kišnog vremena, sporo prenosi na zdrave listove i uzrokuje obolevanje. Postoje i neznatni simptomi na granama u obliku rak-rana, ali su oni bitniji kod breskve i kajsije, dok kod šljiva ne predstavljaju značajnu štetu. Prilikom rezidbe neophodno je odstraniti sve osušene grane, kao i grane sa rak-ranama. Za suzbijanje ove bolesti mogu da se koriste i zaštitna sredstva na osnovi bakra za tretiranje pre kretanja vegetacije i pre cvetanja, a u smanjenim koncentracijama i posle cvetanja.
Narandžasta pegavost šljive – ubraja se u jednu od najopasnijih bolesti. Usled zaraze dolazi do opadanja listova, a najčešće zatim i do potpune defolijacije, jer su preostali listovi zaraženi rđom. Na stablima zbog slabije asimilacije, plodovi su slabije razvijeni i sitniji, veći deo prerano otpada, a oni koji preostanu imaju manji udeo šećera. Zaraženi izdanci i mladari tokom vegetacije ne dozrevaju, te zimi propadaju zbog izmrzavanja. Zbog iscrpljenosti stabla slabije se zameću cvetni pupoljci, što dovodi do smanjene rodnosti koja može da potraje više godina. Uzročnik ove bolesti je gljiva Polistigma rubrum, koja prezimljuje u opalim zaraženim listovima. U proleće dolazi do zaraze usled širenja askospora sa zaraženih na zdrave listove, te je preventivno tretiranje pre početka vegetacije od izuzetne važnosti. Prvi znaci bolesti pojavljuju se tri do četiri nedelje posle cvetanja. Simptomi su uočljivi jedino na listovima, i to u vidu okruglih, žućkastih pega. S vremenom se boja menja, te postaje žutoružičasta, zatim narandžasta i na kraju tamnocrvena. Veličina pega je obično 2 do 6 mm. Na njihovom mestu dolazi do promena na tkivu lista, te se na licu stvaraju ispupčenja, a na naličju udubljenja. Bolest se suzbija već pre vegetacije sredstvima na osnovi bakra kao, što su Bordovska čorba i dr. Neophodan je oprez u primeni bakarnih preparata u toku vegetacije, jer postoji mogućnost pojave fitotoksičnosti kod pojedinih sorti šljiva.
Rđa šljive – zbog napada rđe (izazivač Tranzschelia pruni-spinozae) na listovima nastaju male hlorotične pege, veličine do 2 mm. Posle pojave ovih početnih simptoma, na naličju listova u okviru pega dolazi do stvaranja okruglih žutih naslaga, koje kasnije tokom leta pocrne. Pošto se na listu napredovanjem bolesti stvara veći broj pega, dolazi do žućenja i opadanja listova, obično krajem leta. Stabla ostaju s malo listova, dok je plodova mnogo. Oni sadrže manje šećera i više kiseline, a mladari ne uspeju da sazru tokom zime, te se smrzavaju i propadaju. Paleta preparata za suzbijanje rđe u organskom voćarstvu znatno je sužena samom činjenicom da oni na osnovi bakra kod većeg broja sorti šljiva mogu da uzrokuju fitotoksičnost. Zavisno od vremenskih prilika, tokom tretiranja može da dođe do pojave paleži i šupljikavosti liske. Tokom juna i jula, u organskom voćartsvu od preparata mogu da se koriste fungicid Myco-Sin u koncentraciji od 0,8 do 1 odsto, svakih 7 do 14 dana, zavisno od vremenskih prilika i uslova za razvoj bolesti.
Rogač šljive – na zarženim plodovima dolazi do uočljivih promena. Uzročnik ove bolesti je gljiva Taphrina pruni. Iako je bolest vrlo rasprostranjena, ne javlja se svake godine. Plodovi rastu brže od zdravih, izdužuju se, zadebljavaju i savijanjem poprimaju oblik plodova rogača. To se događa dok su još zeleni. Meso zaraženih plodova je sunđerasto, lomljivo i bez ukusa. U njima se najčešće ne razviju semenke ili se obrazuju samo rudimenti koštice. Kada je vlažno vreme, na njihovoj površini formira se sivkasta prevlaka. Često dugo ostaju da vise na stablu. Na zaraženim plodovima razvijaju se spore koje se prenose na koru mladara, gde prezimljuju. U proleće zaraza se njima širi i na inficirane mladice. Kao preventivna mera preporučuje se da se svi zaraženi plodovi sakupe i zakopaju, ili zapale. Druga mera je rezidba i uklanjanje zaraženih izdanaka. Pored njih, potrebno je pre vegetacije koristiti sredstva za zaštitu bilja na osnovi bakra.
Šljivin smotavac – ubraja se u jednu od ekonomski najznačajniijih štetočina šljive, jer uzrokuje štetu na zrelim plodovima. Ima nekoliko generacija, što pre svega zavisi od vremenskh prilika u toku vegetacije. Prva generacija smotavca oštećuje još zelene plodove, te uzrokuje njihovo opadanje, dok druga izaziva crvljivost onih zrelih. Štetočina prezimi u obliku kokona na stablu šljive, te izleće krajem maja i početkom juna i polaže jajašca, najčešće na plodove i listove. Posle izlaska iz jaja, gusenice se ubušuju u plodove kojima se hrane. Gusenice prve generacije kukolje se na stablu. Leptiri druge generacije lete krajem jula – gusenice se ubušuju u poluzrele plodove, te se u berbi pronalaze crvljivi plodovi. Preventivne mere podrazumevaju postavljanje lovnih pojaseva od talasaste trake na koje se hvataju gusenice. Može da se upotrebi metoda konfuzije, koja podrazumeva postavljanje feromonskih zamki. Ova štetočina može da se suzbija sredstvima dozvoljenim u organskoj voćarskoj proizvodnji na osnovi bakterije Bacilus thuringiensis, ili onih na osnovi granuloze virusa. Presudno je vreme primene ovih sredstava, zbog toga što deluju samo na razvojni stadijum gusenice. Let leptira može da se prati postavljanjem feromonskih lovnih mamaca na kojima se prebrojavanjem onih uhvaćenih određuje vreme tretiranja. Bez primene ovih metoda može se samo približno odrediti optimalno vreme tretiranja, jer let leptira i odlaganje jajašaca varira zavisno od vremenskih prilika i sume efektivnih temperatura.
Lisne vaši – sve vrste voćaka, pa i šljiva, ugrožene su raznim vrstama lisnih vašiju. One se hrane sisanjem biljnih sokova, što uzrokuje kovrd`anje listova i izobličavanje plodova, ali velike štete nastaju prenošenjem virusnih bolesti (šarka šljive) i izlučivanjem medne rose, koju naseljavaju gljive čađavice. Lisne vaši se zadržavaju na naličju lista, dok neke napadaju i vrhove izdanka. Većina vrsta menja domaćina. Prezime u stadijumu jaja na voćki ili žbunu, gde štetu pravi prva generacija, a zatim se krilata generacija seli na drugog domaćina iste vrste ili odlazi na zeljaste biljke. Vrlo brzo razvijaju otpornost na ineskticide. Zimska jaja lisnih vašiju suzbijaju se tretitanjem pre vegetacije, a tokom nje – vaši prilikom jače pojave. Od dozvoljenih preparata koriste se Neem ulje ili Pyretrum.
M.V.
Dobro jutro broj 540 – April 2017.
