U poslednje vreme obratilo nam se više čitalaca sa željom da objavimo prilog o razmnožavanju četinara, posebno tuja. Pomoć smo potražili od Slavice Tanasić, diplomiranog inženjera hortikulture iz Novog Sada, koja ističe da ljubitelji cveća i zelenila vole da sakupljaju seme i sami proizvode sadnice, a zatim ih neguju i kombinuju s drugim biljkama ili koriste za zasnivanje žive ograde. Četinari se mogu razmnožavati na dva načina – semenom (generativno) ili reznicama (vegetativno).
Vegetativnim razmnožavanjem dobijaju se sadnice koje su potpuno identične biljkama sa kojih su reznice skinute, (oblik sadnice, boja četina, visina, forma).
Idealno vreme za razmnožavanje tuja reznicama je početkom jeseni. S odabrane sadnice uzimaju se grančice (reznice) dužine 5–10 centimetara. Gornji deo reznice treba da je zelenkast (ovogodišnji prirast), a donji odrveneo (prošlogodišnji). Grančice je najbolje uzimati rano ujutro, ili uveče, dok još ima vlage u vazduhu. Ne valja ih skidati po jakom suncu.
Rez se pravi ukoso oštrim kalemarskim nožem ili voćarskim makazama. Zatim se oko dva do pet centimetara donjeg dela reznice očisti od listića i umoči u hormon za ožiljavanje, tako da što više prepatara ostane na kosom rezu. Hormoni za ožiljavanje mogu biti tečni ili praškasti, ima ih više vrsta, a u nedostatku njih poslužiće i dobro usitnjen prah od drvenog uglja (roštilj ugalj). Reznice se stavljaju u mešavinu peska i humusa (40:60), tako što se zašiljenom grančicom ili olovkom malo ukoso napravi otvor širine dva do pet centimetara, u koji se stavi reznica. Zatim se ubadaju sa razmakom u redu dva do tri centimetra. Redovi treba da budu odmaknuti jedan od drugog toliko da se reznice ne dodiruju, a kada se postave na mesto, blago se pritiskaju sa strane, da ne bi ostalo vazduha u supstratu. Obavezno se moraju dobro zaliti da bi se obezbedila potrebna vlaga.
Posude s reznicama stavljaju se u šarenu hladovinu, ne u mrak i nikako direktno na sunce. Uspešnost i brzina ožiljavanja zavise od uslova koji su obezbeđeni, a obično traje između 30 dana i dva meseca.
Ovo je ujedno i najbrži način razmnožavanja tuja. Najverovatnije se neće ožiliti sve reznice, pa treba povećati broj za 20–30 procenata, jer uvek je bolje da ih je više pre sadnje na stalno mesto.
Dobijanje sadnica tuja iz semena (generativno) drugi je način razmnožavanja ovog četinara. Sam proces do dobijanja biljaka za sadnju na stalno mesto traje duže, a one dobijene iz semena nisu sve identične matičnoj biljci od koje je uzeto seme.
Prednost ovakvog načina razmnožavanja četinara je u tome što su biljke otpornije i dugovečnije, a nedostaci su dug period uspavanosti, te početni spor rast sejanaca.
Seme većine četinara sazreva u jesen (ariš, tuja, jela), borova zimi, a sakuplja se kada je potpuno zrelo. Do setve ga treba čuvati u suvoj, provetrenoj i hladnoj prostoriji.
Setva je moguća u poznu jesen, zimi po snegu, a kod nekih vrsta i u proleće. U jesen (oktobar), seju se tisa i kleka, a u martu sva semena koja ne zahtevaju stratifikaciju (tuja, omorike, smrče) i koja su prošla stratifikaciju.
Dubina setve zavisi od veličine semena i od fizičkih svojstava zemlje. Jedna te ista semena na laganim zemljištima seju se dublje, a na težim pliće. Moguća je setva i u svežu četinarsku strugotinu. Po pravilu dubina treba da je 4–5 puta veća od debljine semena. Dan ranije namaču se u vodi. Brzo će proklijati, obično za 10 do 12 dana.
Sejanci se malčiraju četinarskom strugotinom, pomešanom s lisnim kompostom. Sloj malča kod martovske setve trebalo bi da je 2–3, a jesenji 5–6 centimetra. Dok biljčice rastu površinski sloj zemlje treba održavati umereno vlažnim. Međutim, ni s vodom ne treba preterati. Ako je supstrat suviše vlažan, razvijaju se bolesti.
Kad je sunce jako neophodno je zasenjivanje i obilnije zalivanje. Ako su pod nekim drvetom ili imaju drugu prirodnu zaštitu, sa južne ili jugoistočne strane, nikakva dodatna konstrukcija nije potrebna.
Prilikom rasta može doći do međusobnog zagušenja biljaka, pa ih treba pikirati na veće rastojanje. Nega je uobičajena, s tim što ih zimi valja dodatno zaštititi od hladnoće.
Za sejanje i početnu negu sejanaca koriste se posebne posude. U njima se neguju prve dvetri godine, a zatim se u proleće presađuju u leje na dorastanje. U lejama je rastojanje između redova 50–100 centimetara, a rastojanje između biljaka je od 30 do 50. Pre presađivanja predugački korenovi se skrate za jednu trećinu. Ako je kod nekih biljčica koren povređen, potapaju se u blato od pregorelog stajnjaka i baštenske zemlje. Strogo se vodi računa da se zemlja oko korena sačuva (zbog očuvanja simbiotičkih bakterija). U leji se biljke redovno, jednom nedeljno, zalivaju, bez obzira na vremenske uslove. Sve ostalo – plevljenje, okopavanje, prihranjivanje, obavlja se uobičajeno.
U „školici“ četinari rastu i 5 do 8 godina, u zavisnosti od intenziteta rasta konkretne vrste, a zatim se presađuju na stalno mesto kao soliteri u vrtu, u grupama, kombinuju sa drugim vrstama ili formiraju živu ogradu.
D.R.
Dobro jutro broj 539 – Mart 2017
