U svim domaćinstvima, a naročito u poljoprivrednim, pripremanje zimnice počelo bi još u proleće, nastavilo se do polovine jeseni, a vrhunac posla zbivao se upravo u ovo doba godine.
Kikinda nikad nije zaostajala u tom poslu. Ni u gradu, a naročito ne u selima. Ko god je imao svoju baštu, podrazumevalo se da će sve iz nje da se nađe u zimnici ili u rakiji. Za voćnjak ili povrtnjak važilo je isto. Znalo se da cela kuća stoji naglavačke, do te mere da su gosti i posetioci nepoželjni jer mama/baba radi ovaj važan posao.
Staklene flaše i tegle žene su marljivo prale u vreloj vodi, iskuvavale (pri tom bi barem nekoliko tih staklenki puklo i moglo jedino da se baci, a tu bi glavna domaćica mogla da dobije i nervni slom), a onda je sledio zamršen proces čišćenja, pranja, seckanja voća i povrća, prokuvavanja, dodavanja šećera, konzervansa, vinobrana i tajanstvenih začina da bi se sve završilo redovima punih tegli i flaša u špajzu, svečano okrečenom u belo i sređenom, gde su čak i police bile zastrte vezenim krpama ili širokim trakama hartije koja se proizvodila u živim bojama da posluži upravo za zastiranje polica gde je stajala zimnica.
Ta traka bila je šira od police i kupovala se na metar, a jedan deo bi visio preko ruba police i obično bi imao borduru ili „cokne“ (dekorativne polukružno izrezane krajeve). Ovako cakum pakum za izložbu sređen špajz, žene su ponosno otvarale i pokazivale posetiocima, nabrajajući šta su sve ostavile za zimu. Od zove se pravio sok, od jagoda sok i slatko. Višnje su išle u kompot, dunst, pekmez i slatko. Kajsije i šljive u pekmez, sve što nije upotrebljeno za pripremu već pomenute rakije.
Čak je i kora lubenice ostavljana za slatko. Za sve to bile su potrebne „tone šećera“. Krastavci su preko leta pripremani kao letnja turšija, na suncu, a za zimu – u što većim količinama, u velikim teglama u koje su pažljivo složeni pa preliveni mešavinom bunarske vode, sirćeta i soli, uz dodatak rena, zelenog grožđa, bibera u zrnu i drugih magičnih sastojaka, različitih od kuće do kuće.
Paprika se blanširala pa ostavljala kao kisela turšija, a za to je služila posebna vrsta okruglih paprika, koje tako lepo izgledaju složene u velikoj tegli, žute ili narandžaste u različitim nijansama. Ona crvena služila je za pripremu ajvara, a od pojave zamrzivača ušla je u modu i pečena pa zamrznuta, prethodno oljuštena tako da se koristi tokom cele zime.
Mnoga domaćinstva kiselila su kupus ili mešanu turšiju (karfiol, šargarepa, mali zeleni plodovi paradajza, paprika i sve što se nađe) po svom receptu, prenošenom sa generacije na generaciju. Od paradajza je za zimu ostavljan sok neophodan za pripremu svih onih sosova i čorbi. I pored sasvim solidne ponude turšije, pekmeza i svega ostalog u prodavnicama, žene stavljaju zimnicu, ne žaleći svog vremena, truda i rada i na glas prezirući „to kupovno“.
Trošak struje (ili drva za šporet u sred leta), vode, voća, povrća, ogromnih količina šećera i svog rada – uopšte ne računaju kao ni troškove obaveznog krečenja kuhinje posle stavljanja zimnice, s obzirom da pekmez, paradajz, sok od višanja i drugog voća neminovno isprskaju zidove. Sve što ne može da stoji preko zime (kao peršun, krompir i šargarepa u trapu, na primer), kuvano je i prokuvavano, sa sirćetom ili šećerom, da bi se sačuvalo i da bi porodica i kad nije sezona mogla da jede voće i povrće.
Stručnjaci za društvena „gibanja“ nekad su objašnjavali da će običaj stavljanja zimnice da izumre kad ljudi shvate da turšija iz fabrike nije ništa gora od one spremljene po kućama a da sveže voće može da se nabavi u tržnim centrima u svako doba godine. Međutim, to se nikada nije desilo. Zimnica na sto načina stavlja se i danas, gde god je to moguće, a po neka poljoprivredna gazdinstva napravile su od tradicionalnog stavljanja zimnice mali ili veliki biznis u kome stari recepti i njihova primena doživljavaju punu satisfakciju na tržištu.
Sve se menja, ali radost zbog krcate ostave punih tegli ne jenjava.
Izvor: Agroklub.rs
Foto: Pixabay
