Nestajanjem sela, neminovno nestaje i autohtono voće. Istu sudbinu dele i stare sorte krušaka, koje retko ko kalemi i rasađuje. Retki primerci mogu se naći u domaćinstvima koja se ne bave intenzivnom voćarskom proizvodnjom, već žive i rade na tradicionalan način. Poneko je iz nostalgije i poštovanja prema precima sačuvao stabla krušaka koje su posadile prethodne generacije ili je na kupljenim zapuštenim seoskim imanjima zatekao ovo autohtono voće. Začuđujuće je da svi ističu kako stabla stara i po više decenija i dalje odlično rađaju, bez ikakve hemijske zaštite i nege.
Među starim, skoro nestalim i zaboravljenim sortama krušaka, na desetine ima nazive za koje mnogi od nas nikada nisu ni čuli. Spisak imena je sada samo svedočanstvo kako je Srbija bila bogata autohtonim sortama.
A na spisku se ističu jagodarka (rančica), vidovača, ječmenjača (jakovka), petrovka (petrovčica), ilinjača, mirisavka, lubeničarka, sijerak (sijerkovača), medunak, stambolka, okruglica, mesnjača, jarac, takiša (takuša), karamanka, bazva (batva), jeribasma (vodenjača, pljuskača), kaluđerka, tepavac, miholjača, zimnjača (ozimak), lončara, kantaruša (arapka), ovčara, turšijara…
Neka ovaj tekst bude opomena i sugestija onima koji planiraju da se vrate na selo ili su već tamo, da zasade bar jednu od starih sorti, sačuvaju ih od zaborava i uživaju u njihovim slasnim, neprskanim plodovima.
Jeribasma – Stara srpska sorta kruške, čijem su imenu kumovali Turci, gaji se kod nas već šest vekova. U prevodu njeno ime znači vodenjača ili pljuskača. U Srbiji može da se nađe još poneko stablo, a karakteristično za nju je da je veoma dugovečna i opstaje po 200 do 300 godina. Daje krupni plod žute boje, koji pršti i curi kad se načne, te često kažu da se ta kruška više pije nego jede. Kiselkastog je i osvežavajućeg ukusa. Pojedini stručnjaci iz evropskih instituta pokušavali su da stvore hibridno seme jeribasme, ali domaći vodenjak se nije dao.
Turšijara – Turšijara ili slanopađa je domaća stara sorta kruške koja sazreva krajem oktobra. Veoma je bujna, kasno počinje sa plodonošenjem, ali rađa obilno i redovno. Plod je pravilnog kruškastog oblika, a prepoznaje se po donjem delu koji je hrapavo smeđe boje. To je sorta veoma bogata taninima i pektinima. Meso joj je čvrsto, slatko i belo. Koristi se za turšiju, pa je zbog toga i dobila to ime, može da traje tokom cele zime, a prevreli sok iz turšije koristi se kao voćno sirće.
Turšijaru na svom imanju imaju Žiža i Ivan Ivanović iz sela Grabovica podno Rudnika.
-Te kruške je zasadio još moj svekar. Pretpostavljamo da je to bilo između dva svetska rata. Rađaju svake godine. Bavimo se seoskim turizmom i uglavnom nam dolaze stranci. Ostavljamo ih na stolu ubrane i tek kada ih probaju, oduševljeno slušaju priču o kruškama čija su stabla stara skoro jedan vek. Podrazumeva se da su neprskane – kaže Žiža.
Ovčarka – Ova sorta kruške je nepoznatog porekla. Najčešće se može videti na padinama Goča. Sazreva početkom septembra i plodovi mogu da se čuvaju do kasne zime. Plod ima debelu zelenožutu pokožicu, a sa sunčane strane je crvene boje.
Kaluđerka – Kaluđerka je francuska sorta, veoma rasprostranjena, pogotovu u starijim zasadima. Sazreva u oktobru. Izuzetne je rodnosti i skromnih uslova za gajenje. Na ovu sortu, koja se dugo gaji u Srbiji, posebno je ponosan Darjuš Samii, poreklom Iranac, koji je nasledio imanje u Topoli po majčinoj liniji.
-Imam osam stabaala stare sorte kruške kaluđerke, od koje pečem rakiju. Deda je 1939. godine zasadio te kruške i one nam sada godišnje rađaju oko 150 kilograma po stablu. Od kruške godišnje ispečem oko 20 kazana rakije. Usvojio sam tehniku i tehnologiju pravljenja rakije od ljudi koji su se time bavili u prošlom veku, pre svega u starom kazanu, kovanom i bez mešalice. Ovakav rad zahteva malo veštine. Kada se zatvori kazan čekamo kraj procesa, nema nikakvih usputnih intervencija. Pečem rakiju od voća koje nije zatrovano prskanjem, na stari način, starom tehnologijom i zadovoljan sam komentarima kupaca. Dovoljno mi je to što je moja rakija našla svoje mesto i na Oplenačkoj berbi, u veoma jakoj konkurenciji – ponosan je Samii.
Ne namerava da poseče dedine kaluđerke, koje još uvek dobro rađaju. Izlišno je pomisliti da ih prska. Kaže da one opstaju same, bez pomoći ljudi.
Karamanka – Ovu krušku više prepoznajemo iz narodne pesme „Dunje ranke, kruške karamanke“ nego što znamo kako tačno izgledaju karamanke, kakav im je ukus, da li su slatke ili gorke. Naša zemlja je bogata velikim brojem starih autohtonih sorti voća koje su se ovde gajile od pradavnih vremena. Među kruškama, pored stare lubeničarke (bostanke), naš narod najviše je sadio staru dobru karamanku. Ona je posebna sorta, veoma starog porekla. Istorija kaže da je u Srbiju stigla iz Male Azije, iz grada Karamana, po kom je i dobila ime. Razlog zbog čega je karamanka toliko rasprostranjena je to što je skoro imuna na bolesti, mrazeve i sušu, toplotne udare i vruć vetar. Nije joj potrebna hemijska zaštita, a cvetni pupoljci izmrzavaju tek na minus 25,5 stepeni.
Takiša – Takiša, a zovu je i takuša, stara je sorta nepoznatog porekla. U našoj zemlji sporadično se gaji, pretežno u zapadnoj Srbiji, ali je ima dosta u zabranima i šumama. Priču o ovoj staroj sorti ispričao nam je Stanimir Minić iz Donje Trepče kod Čačka, koji peče rakiju od skoro svih vrsta voća, ali mu je takiša omiljena. Kod njega smo i imali priliku da fotografišemo takišu i gnjilom stanju.
-Na padinama Goča ima dosta takiše, ali i na obroncima Vujna, Bukovika i Ostrvice. Treba je tražiti na nadmorskim visinama od 700 do 1.000 metara. Dugovečna je to kruška, stabla mogu da žive i 200 godina. I mraz joj skoro ne može ništa. Obilno rađa, ali nažalost kad nađem stablo u prirodi često se ražalostim kad vidim kako plodovi trunu na zemlji. Plod joj je čigrastog oblika i može da se čuva najviše mesec dana, a posle toga počinje da gnjili. Kažu predanja da su takišu koristili još Stari Sloveni i pravili od nje čuvenu vodnjiku. Ja tvrdim da je rakija od nje neprevaziđenog ukusa. Čista priroda u čaši – ispričao nam je Stanimir Minić.
Jagodarka – Naziv je najverovatnije dobila po tome što se bere u vreme kada stižu jagode, a nekada je rasla na skoro svakom imanju. Danas se po koje stablo može naći u okolini Čačka, Požege, Užica. Dobro rađa i ima sitan, okruglast plod, s karakterističnom dugom peteljkom. Pokožica je glatka, sjajna, zelenkastožuta, a meso beličasto, meko, polusočno i slatkonakiselo.
B.N.
Dobro jutro broj 570 – Oktobar 2019.
