Svedočenje Zorana Miloševića iz Užica koga je deda Jovo izlečio 1982. godine, a kao dvadesetsedmogodišnjaka, koji je dobio 18 zračenja i karcinom mu je i dalje napredovao, lekari iz Beograda su ga pustili kući da umre:
– Deda Jovo je učio i razmenjivao iskustva i kad sam ja bio kod njega 1982. godine, a tada je imao 96 godina. U kući su mu bili samo razni čajevi, knjige i pisma. Dopisivao se s prirodnjacima iz Rusije, Nemačke, Francuske, Amerike, Australije, iz čitavog sveta.
Kada se među narodom na Rogatici pročulo da deda Jovo Mijatović leči rak i leukemiju, to nije dobro zvučalo u vreme velikog razvoja farmaceutske industrije u čitavoj Jugoslaviji, na čije su tržište ušle najveće zapadne farmaceutske firme, a svaka republika otvarala je ogromne farmaceutske fabrike poput „Alkaloida“, „Krke“, „Zdravlja“. Zato je, pričao je deda Jovo, doneta presuda na najvišem nivou: „Dalje nećeš moći“. Džaba hiljade ljudi koji su kao mravi gazili po Romaniji od Jovine stanice, Jovinim putem do sela Zagajevi – država je bila jača. Deda Jovo je dobio poziv da dođe u poštu i pokupi hiljade pisama koje su mu poslali bolesni ljudi iz čitave bivše Jugoslavije i iz inostranstva.
Iskoristivši situaciju, operativci OZNE su u zimu 1959. vešto izvukli Jovu Mijatovića iz njegove „pećine“ u Zagajevima, gde su ga čuvali i o njemu brinuli njegovi pacijenti. Preobučeni u poštare, došli su po njega. Ništa ne sluteći, pošao je s jednim komšijom saonicama koje su vukli konji i, kad je kročio u poštu, stavljene su mu lisice na ruke i ekspresno je odveden u zatvor u Sarajevo.
Razlog za ovakvu akciju ležao je u tome što je u jednom od prvih brojeva „Ilustrovane politike“, koja je počela da izlazi u novembru 1958, počeo i feljton o lečenju raka petrolejom, koji je već nakon četvrtog nastavka tiraž sa početnih 86.000 digao na neverovatnih 300.000 primeraka. Dok su u „Politici“ trljali ruke od zadovoljstva i grozničavo tražili žive svedoke izlečenja, jer su se dotle oslanjali većinom na strane izvore (posebno ruske i nemačke), neko se setio deda Jove i poslao reportera u Zagajeve. Kada je reporter napravio reportažu u kojoj su mu svedočili ljudi izlečeni od raka koji su pili Jovine čajeve i kad je feljton već odštampan, s najvišeg mesta je naređeno da se feljton povuče, a desetine hiljada već odštampanog lista bačeno je u kontejner. Ali, i najava petog nastavka feljtona na kraju četvrtog u kojoj stoji da će biti objavljene ispovesti Jova Mijatovića i njegovih pacijenata, bila je dovoljna za pravi novinarski zemljotres.
Čuveni publicista Zuko Džumhur, koji je učestvovao u stvaranju „Ilustrovane politike“ od prvog broja, pričao je da je i nalog za zaustavljanje feljtona, kao i nalog za hapšenje deda Jove došao iz Titovog kabineta. Tvrdio je da je to bilo na zahtev američkog ambasadora s kojim je Tito pregovarao o realizaciji važnog kredita kojim je trebalo da se završi auto-put „Bratstvo i jedinstvo“ između Beograda i Zagreba. Po svedočenju Džumhura, koji je bio i čuveni boem i jedan od retkih koji se tih godina usudio da kritikuje vlast, američki ambasador Titu je rekao da postoji list koji piše vradžbine van civilizacijskih tekovina, dok se Amerika trudi da najnovija dostignuća doveze u Jugoslaviju, a tu spadaju i najmoderniji lekovi za najteže bolesti.
Tito je, kako je Zuko svedočio, samo rekao: „Dajte, civilizirajte tu Politiku“, nakon čega je nastao opšti metež u čitavoj kući „Politika“, dok se nije otkrilo na šta je konkretno Tito mislio. Nakon što je samo deda Jovo završio u zatvoru, svima je laknulo jer su se mnogi urednici već videli u njemu. Ipak, Tito je bio pragmatičar. Kada je Nikson zatražio da mu deda Jovo leči ćerku bolesnu od raka, a zauzvrat su na vidiku bile nove američke milijarde, samo 12 godina kasnije, Tito je postao najveći Jovin zaštitnik. Niko više nije smeo da ga pipne.
Danas, 33 godine od Jovine smrti, još uvek žive desetine ljudi koje je deda Jovo Mijatović izlečio od najtežih bolesti, a među njima je desetak izlečenih od raznih oblika karcinoma. Jedan od živih je i Zoran Milošević iz Užica, koga je deda Jovo izlečio 1982. Kao dvadesetsedmogodišnjaka kojem je nakon 18 zračenja karcinom i dalje napredovao, lekari iz Beograda su ga pustili kući da umre.
-Kada vas na početku života otpuste da umrete, imate osećaj kao da vas betonska ploča udari u glavu. Prvi put posumnjate da je sve laž i shvatite da ste bezvredni pijun čiji život nikome ništa ne znači. U bolnici u Beogradu bolesnici su šaputali o deda Jovi kao poslednjoj šansi, a onda je jedan moj zemljak rekao da je umro neki pacijent koga je deda Jovo lečio od leukemije a koji je igrom slučaja bio baš iz Užica. To nas je pokosilo kao rafal i svi bolesnici su danima posle te vesti samo ćutali i nemo gledali u svoje bolesničke liste kao u smrtne presude – priseća se Zoran Milošević.
Kada se vratio u Užice, Zoran nije imao želju ni za čim i samo je čekao sudnji dan, jer mu se stanje pogoršavalo. Onda je došla prijateljica, medicinska sestra, sela mu kraj postelje i rekla: „Slušaj, sine, svi govore da je deda Jovo izlečio na desetine ljudi od raka. Čula sam i od drugih medicinskih sestara iz drugih gradova da je mnoge izlečio, a priča se da mu i doktori idu po lek. Taj naš Užičanin se kupao u hladnoj Đetinji i možda je zato umro“.
Kad je to čuo, dobio je neku unutrašnju snagu i otišao je kod deda Jove, svedoči Milošević. Čuveni travar mu ništa nije obećavao, ali nije krio da je mnoge izlečio od raka. Milošević mu je rekao da je umro taj Užičanin kog je lečio od leukemije, a deda Jovo se brecnuo i onako u bradu sebi rekao da se taj možda nečeg nije pridržavao. Milošević se setio da se umrli pacijent kupao u hladnoj vodi i to mu rekao, na što je deda Jovo opsovao:
-Ko me ne sluša, džabe ovde gubi dane. Bolestan organizam ne trpi ništa ekstremno. Ćelija poludi i pretvori se u rak jer je doživela nešto ekstremno. Ili loša hrana, ili otrovi, ili stres… sve to izaziva rak zato što se ona brani od toga zla i menja svoj oblik. To je rak. I onda onkološki bolesnici pitaju lekare šta da jedu, a oni im kažu – sve. Pa to je ludost – pričao je deda Jova dok je uvrtao brke, a mi očajnici ga gledali kao hipnotisani. Svaka ćelija mora da se hrani da bi živela. Da hoće da izleče rak, pošto već tvrde da je on mutirana ćelija, onda bi valjda krenuli da istražuju čime se rak hrani. Bio mi je pre nekoliko godina neki onkolog iz Sarajeva i doveo ćerku studentkinju koju je napao rak grlića materice, a ja ga pitam je li rak ćelija, kaže jeste… Pa da li se hrani? Kaže – hrani se… A šta jede – a on u plač… Valjda je mislio da ga Bog kažnjava preko ćerke jer je lagao ljude. Ili nije smeo da kaže ono što zna jer mi je i on potvrdio da je čtao da se rak hrani isključivo belančevinama i prostim šećerima – prepričava Zoran Milošević deda Jovine reči.
Pre tačno pola veka na RTS-u je emitovan dokumentarni film Puriše Đorđevića „Deda Jovo“, snimljen 1968. godine i koji je iste te godine prikazan na Festivalu dokumentarnog filma u Beogradu. To je bio konačan kraj višedecenijskih muka i pšotucanja po bosanskim zatvorima i to samo zbog želje da spasava ljudske živote. Kada je spasao i tadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu Nikolu Ljubičića, koji je godinama po najčuvenijim bolnicama tražio spas za sebe i svoje bubrege, na njegovu inicijativu odlučeno je da se osamdesetogodišnjem starcu više ne zagorčava život. Dogovor je napravljen s legendarnim srpskim rediteljem Purišom Đorđevićem, a on je smislio scenario po kome se deda Jovo brani i nagoveštava da prestaje da leči ljude. U isto vreme film dokazuje i istinitost tvrdnji da Jovo Mijatović leči i rak i leukemiju, pošto prikazuje izlečene od ovih bolest, poput Miodraga Sokića i Milovana Vučinića. Užičanin Zoran Milošević se priseća:
– Deda Jovo je učio i razmenjivao iskustva i kad sam ja bio kod njega 1982. godine, a tada je imao 96 godina. U kući su mu bili samo razni čajevi, knjige i pisma. Dopisivao se s prirodnjacima iz Rusije, Nemačke, Francuske, Amerike, Australije, iz čitavog sveta. U tome su mu mnogo pomagali naši iseljenici koje je izlečio. Dugo u noć je čitao i pisao, a koliko se sećam, dopisivao se i s Rudolfom Brojsom. Osnovni njegov lek za rak bio je destilovani petrolej, u koji je potapao zelene orahe koje je lično brao, a sve je moralo da odstoji nekoliko meseci. Taj lek Rusi zovu todikamp. I ja sam ga pio, a uz to sam svakog jutra morao da pojedem kašiku samlevenog propolisa. S vremena na vreme nam je davao i da jedemo matični mleč, a hrana po njegovom programu ishrane je bila obavezna. Nekome je prepisivao i Brojsovu dijetu sa sokovima i to posebno težim bolesnicima, kao i čajeve za različite vrste tumora. Sve trave je brao po Romaniji i sušio sam, čak i u poznim godinama. Onako krupan i visok mogao je bez problema da se sagne i ubere travku i u 96. godini. Ja sam uporedio čajeve koje je meni prepisao sa čajevima koji su preporučeni kod Brojsa za tu vrstu raka i ustanovio sam da su skoro identični. Ali, pošto je Brojs svoju totalnu terapiju čajevima prvi put objavio 1957. godine, a ja sam tada kod Jove Mijatovića upoznao ljude koji su isto pili čajeve uz petrolej sa zelenim orasima i bili izlečeni još četrdesetih godina od raznih vrsta raka, zaista je veliko pitanje ko je od koga prepisivao. Mislim da je Jovo Mijatović bio neponovljiv i da je naša velika sramota što je tako zaboravljen.
Možda je stvarno vreme da priznamo da je Jovo Mijatović odavno našao lek za rak, ugrožavajući jedan od najvećih biznisa na svetu, jer, prema nekim podacima, zarada od hemioterapija veća je i od zarade od trgovine oružjem.
A. Pavlović
Dobro jutro broj 570 – Oktobar 2019.
