Насловна ТЕМЕ ЗЕЛЕНИЛО ŠEBOJ: Od stare Grčke, Šantića i Zmaja do Stančića kod Čačka

ŠEBOJ: Od stare Grčke, Šantića i Zmaja do Stančića kod Čačka

Цвета од почетка априла па све до краја јуна, а боје шебоја су разноврсне - црвена, ружичаста, наранџаста, жута, љубичаста. Мирис цветова је пријатан и нежан и шири се целим двориштем, поготову ноћу.

3909
Фото: wallhere

Ovo nekada izuzetno cenjeno baštensko i rezano cveće danas je prava retkost u našim vrtovima.

Raketići iz Stančića kod Čačka imaju šeboj u dvorištu nekoliko decenija. Svakog proleća ponosno ga iznose na trem. On zauzvrat pravi ružičastu „barijeru“ i divno miriše.

Zacelo ste čitali ili čuli čuvenu pesmu još čuvenijeg Jove Jovanovića Zmaja „Kod ovako divne noći“ u kojoj je on, između ostalog, zapisao i stih: “Sad se moje šeboj cveće po prozoru razmeće”. Zašto je baš šeboj nadahnuo našeg pesnika da ga pomene? Kada pročitate priču o ovom cveću znaćete zašto su stihovi navirali u noći koja je mirisala na šeboj.

Šeboj je jedna od najstarijih gajenih vrsta cveća koje potiče iz stare Grčke. Biljka, koja nežnim i istovremeno rustičnim izgledom i opojnim mirisom zaslužuje novu popularnost. Nekada je bila izuzetno cenjena kao rezano cveće, danas je prava retkost u baštama, a pojedine primerke ove raritetne cvetnice pronašli smo u Stančićima kod Čačka. Nju godinama sa najvećom pažnjom gaji porodica Raketić, koja ju je dobila u nasleđe. No, pre toga – malo o istoriji.

Naziv šeboj u srpskom jeziku potiče od turske reči şebboy, a izvorno iz persijskog jezika naziv je nastao iz šebbuy, složenice koja u prevodu znači šeb- noć i bbuy- miris. Veruje se da su ga stari Grci hibridno odgajili, jer ne može da se pronađe samoniklo u prirodi. Gajio se zbog lepote cvetova, ali i zbog lekovitih svojstava. Nežan miris cveta bio je upotrebljavan za parfeme.

Latinsko ime šeboja je Cheiranthus i potiče od grčkih reči – cheir, što znači ruka, i anthos, što znači cvet. Englezi su mu još 1569. godine dali ime wallflower. U prevodu sa engleskog jezika šeboj bi značio „zidni cvet“. Tako ga je bar nazvao ondašnji hortikulturista Džon Džerard. On u svojim spisima objašnjava da šeboj raste na zidovima od cigle i kamena, u ćoškovima crkvenih dvorišta i drugim kamenitim mestima. Pri tome, Džerard aludira i na to da je biljka dobila ime zbog ljubavi prema dobroj drenaži i suncu.

Na to koliko je šeboj nekada davno bio popularan kod nas, podsećaju nas narodne pesme, predanja, ljubavna poezija. Koliko se nekada često pominjao u stihovima, toliko je danas redak u našim baštama.

Raketići iz Stančića kod Čačka imaju šeboj u dvorištu nekoliko decenija. Svakog proleća ponosno ga iznose na trem. On zauzvrat pravi ružičastu „barijeru“ i divno miriše. Slavica Raketić je ljubav prema ovom cveću, a i sam šeboj, nasledila od svoje svekrve Radmile, koja je pak to „nasledstvo“ dobila od svoje majke.

-Ne znamo tačno odakle i kada je seme prvi put posejano, ali kod nas već nekoliko decenija šeboj u saksijama se zanavlja i opstaje. Zaista je jedinstvenog mirisa i za nas ima posebno značenje, jer ovo cveće je zapravo uspomena na žene iz naše porodice, koje su se u skromnim seoskim uslovima trudile da ukrase svoja dvorišta. Mislimo da je svekrva seme prvi put donela od svoje majke, a ona ko zna od koga i kada je dobila – kaže Slavica Raketić.

Retki su oni koji gaje šeboj, a on je zahvalna biljka. Jednom posejan, cveta više godina i tek onda nestaje. Reč je o višegodišnjoj biljci, koja posle druge godine odrveni i najčešće se gaji kao dvogodišnja. Najobilnije cveta i ima ujednačen habitus baš u drugoj godini. Polugrmolika je i zeljasta, pri dnu i poludrvenasta biljka.

U visinu raste od 20 do 50 centimetara. Listovi su mu zeleni, duguljasti, a pri vrhu šiljasti. Cvetovi šeboja imaju četiri latice. Puni su ili jednostavni, gusto skupljeni u grozdaste cvasti pri vrhu stabljike. Pojedine sorte imaju kadifaste mrlje. Medonosna je vrsta i zato ga pčele obožavaju. Cveta od početka aprila pa sve do kraja juna. A boje šeboja su raznovrsne – crvena, ružičasta, narandžasta, žuta, ljubičasta. Miris cvetova je prijatan i nežan i širi se celim dvorištem, pogotovu noću.

Šeboj se u narodu zove još i romanija. Gaji se kao ukrasna baštenska biljka, ali može da se sadi u žardinjerama i saksijama. Patuljasti šeboj je dobar izbor za sađenje u kamenjare i u baštenske leje u kombinaciji sa jednogodišnjim i dvogodišnjim cvećem. Više sorte šeboja su pogodne za sađenje u grupama.

Foto: Pixabay

Razmnožava se isključivo semenom. U jednom gramu ima oko 600 semenki i one zadržavaju klijavost od tri do četiri godine. Plod šeboja je dugačka ljuska, u kojoj je seme pljosnatog i bubrežastog oblika, pa ako u nekoj komšijskoj bašti primetite šeboj, zamolite ih za seme. Setva počinje u maju i traje do jula u otvorenim lejama. U avgustu rasad se rasađuje ili pikira na rastojanju od 10 centimetara, a u septembru i oktobru biljke se sade na stalno mesto na razmaku od 20 do 30 centimetara ili u saksije. Prvo cvetanje može da se očekuje već sledećeg marta.

Ukoliko želimo da biljka cveta tokom leta pa sve dok sneg ne zaveje, šeboj treba posejati u rano proleće. Tada se cvetanje može očekivati već u junu, a cvetovi će ostati na biljci i tokom zime. Da bi se produžio period cvetanja, nakon precvetavanje cvetove treba odseći da bi se onemogućilo formiranje semena. Iako se sam rasejava, nije na odmet sačuvati nešto semena ukoliko biljka propadne tokom zime.

Uspeva dobro na svim položajima, ali mu najviše odgovaraju sunčana mesta i bogato suglinasto ili peskovito zemljište. Otporan je na niske temperature, ali bi ga pri ekstremno jakim mrazevima valjalo zaštititi. Iako ga retko viđamo u dvorištima, možda ima nade za njega, jer je 2001. godine u Novom Sadu uvršćen u cveće koje krasi javne površine.

U antičko doba, kaže Vikipedija, gajio se zbog upotrebe u narodnoj medicini, jer poseduje antireumatska, spazmolitička, kardiotonična i diuretička svojstva. Najviše se gajio i onda i sada zbog etarskih ulja (0,06%) koja se koriste za pravljenje parfema. Danas su oprečna mišljenja da li je lekovit za organizam ili ne, ali je za dušu i oči više nego blagotvoran.

Eto, tako teče priča o šeboju na ovim prostorima, što u baštama, što u stihovima. Još jedan čuveni pesnik je u ljubavnoj pesmi „Moja komšinica“ stihom iskazao poštovanje prema ovom cveću i nesvesno nama danas posvedočio koliko je on bio nezaobilazan u baštama. Aleksa Šantić je ovako pisao u pesmu u kojoj u Mostaru pati za lepom Marom:

“Od jutra do mraka s prozora je gledim,

pa uzdišem tako, čeznem i blijedim,

a majčino blago posluje i radi,

u široku sofu žuti šeboj sadi,

do šeboja đurđic i karanfil mio,

uz crveni karanfil fesliđen se svio,

pa kad vjetar duhne kroz murvine grane,

Marinim cvijećem mirišu sve strane.”

B.N.

Dobro jutro broj 570 – Oktobar 2019.