Jedna od najvažnijih agrotehničkih mera u povrtarskom sektoru je đubrenje. Rast povrća, za razliku od ratarskih kultura, vrlo je intenzivan i zahteva kontinuirano snabdevanje hranivima, a nedostajuća količina rezultiraće nižim prinosom i lošijim kvalitetom. Budući da je kod određenih vrsta poput paradajza i paprike možemo obavljati tokom celog vegetacionog razdoblja, čak do dva puta nedeljno, možemo reći kako biljku prihranjujemo.
Kada je reč o vrstama đubrenja, ona se može obaviti folijarno, odnosno sistemom kišnice ili pak sistemom kap po kap što još nazivamo i fertirigacija.
„U fazi proizvodnje rasada sve povrtarske kulture vole sistem prskanjem, dok se u kasnijim fazama rasta i razvoja prednost daje navodnjavanju kap na kap“, navodi profesor dr Tomislav Vinković dodajući kako se njime treba započeti 15-20 dana nakon presađivanja.
Vrsta navodnjavanja zavisi od kulture i njihovog morfološkog izgleda. Ako su stabljika i list obrasli dlačicama, poput na primer krastavca, savetuje se sistem kapanjem, a u suprotnom se preporučuje prskanje po listu.
Pre samog đubrenja, napominje Vinković, kako bi imali informacije o tome kakva je naša zemlja, koliko je plodna i što joj nedostaje, potrebno je uraditi analizu.
Folijarni način je efikasniji kada postoje poteškoće u usvajanju hraniva kroz koren, bez obzira na uzroke, ili je jednostavno potrebno obaviti „korekciju“ jer smo uočili nedostatke (uzgoj u monokulturi, nedostatak mikroelemenata, pojava hloroze i slično).
Takođe, ovakav način vrlo je koristan pri nepovoljnim klimatskim uslovima (dugotrajna suša, niske temperature zemljišta), a kao što je već spomenuo profesor Vinković, preporučuje se i u kritičnim fenofazama. Tada biljci nije dovoljno snabdevanje hranivima samo putem zemlje kroz koren, što se naročito odnosi na mikroelemente i azot.
Što se tiče vremenske primene, najbolji termin je, kaže, u ranojutarnjim satima do devet, deset, kada sunčeva radijacija još nije jaka.
„Primena pri visokim temperaturama i jakom suncu može izazvati neželjene pržotine na listu“, upozorava dodajući kako uveče biljke uopšteno ne bi trebalo navodnjavati zato što ulaze u fazu mirovanja.
„Moja profesorka je znala to da uporedi sa „piškenjem“ u krevet. Odnosno, pitala bi kako bismo se osećali da nam se to dogodi. Da li bi ostali u takvoj odeći ili bi se presvukli?“, našalio se profesor slikovito dočaravši kako se biljka oseća ako je zalijemo uveče.
Dodaje, i kako se prskanje ne bi trebalo obavljati tokom vetrovitog vremena jer može doći do zanošenja, a tada preparat neće završiti na željenom mestu.
„Posebno su opasne previsoke koncentracije preparata kao i veliki prečnik otvora na prskalicama. Zato obavezno treba poštovati uputstva proizvođača kojima se propisuje način pripreme“, upozorava.
Drugi način đubenja je sistem kap po kap, koji se, navodi sagovornik, kod velikih proizvođača i u plastenicima najčešće praktikuje, a razlog je, kako napominje, što je jeftiniji od folijarne prihrane.
„Sve što vam treba je pumpa, eventualno rezervoar, što zavisi od načina proizvodnje, glavna razvodna cev i creva sa perforacijama kap po kap koja su danas jako jeftina“, objašnjava.
U plastenicima je, navodi dalje, ovaj je model nešto složeniji. Za svaku biljku posebno koriste se takozvani emiteri, a kapaljke se dovode do svake i ubadaju tačno pokraj nje. Njihov odabir prvenstveno zavisi od vrste zemljišta. Ako je ono peskovito i propusno, kapaljke se stavljaju gušće, a u slučaju glinenih zemljišta, ređe.
Međutim, ne treba zaboraviti da zalivanje kapanjem ima i svoje nedostatke. Pre svega, kao i svaki vodni sistem, može se začepiti i pokvariti. Ponekad se desi da biljke ne prime svoj deo vode, a mi toga nismo svesni. Stoga, crevo za kapanje i sve ostale delove sistema treba redovno proveravati i servisirati. Takođe, može biti teško prilagoditi količinu vode vrsti zalivane biljke, jer ona takođe zavisi od vrste, propusnosti, strukturi i sastavu zemljišta.
Za razliku od folijarnog, pozitivna strana je što ga se može koristiti tokom celog dana, uz, naravno, praćenje temperature vode.
„Proizvođači često greše i apliciraju vodu direktno iz, na primer, bunara, a treba imati na umu da je voda tada oko 12 stepeni, ako ne i hladnija, i dolazi do biljke i korenovog sistema koji je na 25 stepeni Celzijusa i više. Biljci se stvara šok, dolazi do usporavanja rasta i razvoja, a često se dešavaju i fiziološke promene koje rezultiraju vidljivim promenama na listu, pa čak i plodu“, pojašnjava naš sagovornik negativne posledice hladne vode.
A kada je reč je o vrstama đubriva, u proizvodnji kako na otvorenom tako i zatvorenom, koriste se kompleksni kristaloni (vodotopivi) koji u svojoj formulaciji imaju dostupne makro i mikroelemente.
Ono na što kod povrća uvek treba obratiti pažnju, napominje profesor, jeste kalijum koji treba biti u obliku kalijum sulfata. Takođe, često kod kompleksnih đubriva nedostaje kalcijum koji bi trebalo da se aplicira pojedinačno.
„Ne bi trebalo da se meša sa ostatkom hranljive tečnosti jer može doći do vezanja u neke nepristupačne kalcijumove oblike koji onda biljka ne može da usvoji“, objašnjava.
Što se tiče paradajza i paprike, tokom vegetacije, a nakon formiranja plodova, treba folijarno prihranjivati kalcijumom zbog velike osetljivosti na njegov nedostatak koji se manifestuje u obliku nekroze i suve truleži vrha ploda. Prskati treba svakih 10 do 14 dana, odnosno tri do pet puta u vegetaciji od dana kad se formira prvi plod na biljci.
Takođe, ove dve kulture kao i patlidžan, krastavac, dinja, luk i lubenica, osetljive su na hlor pa je potrebno koristiti đubriva u kojima je kalijumom sastojak u sulfatnom obliku, odnosno sadrži SO4 umesto Cl. Znaci štetnog delovanja hlora su prerano kretanje vegetacije, nepotpuno razvijanje, uvijanje i deformacija listova te hloroza, odnosno sušenje.
Na manjak bora, posebno je osetljivo korenasto povrće, čiji nedostatak uzrokuje pojavu šupljina u sredini korena ili pak odumiranje rozete lišća, pa se ono ne razvija. Kako bi se navedeno izbeglo, korisno je obavljati i folijarnu prihranu borom, ali i drugim mikroelementima dva do tri puta tokom vegetacije svakih 10 do 14 dana.
„Što se tiče ostalih mikroelemenata, današnje formulacije đubriva za povrće imaju njihov dodatak, kao što je, na primer magnezijum u obliku magnezijum oksida. Dakle, ako kupite pravo đubrivo koje, mogli bismo reći pod navodnicima, ima i pravu cenu, ne morate da se bojite da će nešto nedostajati biljci“, poručuje.
Iako nije u stalnom kontaktu sa ekološkim proizvođačima, Vinković kaže kako po pitanju đubrenja oni zasigurno imaju više problema nego konvencionalni.
„Ne mogu se sve te količine hraniva koje su potrebne za visokoprinosne kulture nadomestiti, čak ni prema preporuci za osnovno đubrenje, a kamoli kasnije“, ističe dodajući kako je dobro što se ponuda povećava te veruje kako će se u idućih par godina asortiman poboljšati i da će takvim proizvođačima biti lakše.
„Naravno, oni su uvek ograničeni pravilnikom o organskoj proizvodnji koji kaže kako ne možemo koristiti đubrivo koje nije organskog porekla“, dodaje. Ali, navodi, imaju nešto što im zasigurno pomaže, a to su biostimulatori – preparati koji biljci omogućavaju usvajanje određenih hraniva koja su dostupna u ovakvoj proizvodnji.
„Preporučljivo je okrenuti se njihovoj pomoći pogotovo ako se radi o onima koji su provereni. Tu se proizvođači nemaju za šta plašiti“, zaključuje.
Izvor: Agroklub.rs
Foto: Pixabay
