Pitanje „da li jesti meso ili ne?“ nije novo niti rezultat savremenih trendova, kako se obično smatra. Zaokupljalo je medicinske stručnjake od nastanka medicine. Ukratko, da li ćemo biti jači i zdraviji ako jedemo meso ili ako ga ne jedemo? Preci koji su umirali od gladi ako ne nađu ništa za jelo u prirodi bez sumnje nisu imali sličnu dilemu.
Međutim, od onog perioda kad je ljudska vrsta započela kultivisanje biljaka i gajenje životinja za jelo – čime je praktično i nastala civilizacija, javila su se i različita gledišta, naročito tamo gde je hrane bilo dovoljno. Čak su i mišljenja lekara po ovom pitanju podeljena uprkos svim istraživanjima koja su ikad sprovedena. Dok su popularni časopisi i društvene mreže pune opisa blagodeti ishrane bez mesa, samo nekoliko stranica dalje donose raskošne recepte za svečano jelo od mesa.
Stomatolozi imaju samo jedno pitanje – koji nam je zub najjači u vilici? Očnjak, nemi ali vidljivi svedok da su ljudi u istoriji nastanka svoje vrste itekako jeli meso, za početak sirovo (koje su glodali do kostiju), a tek kasnije pečeno, prženo, grilovano ili pohovano. Ovaj trend se, barem u Srbiji, zadržao do danas, meso se jede kad god je moguće. Standard porodice još se meri količinom mesa koju porodica pojede mesečno, a ne količinom jabuka ili zelene salate.
Sve brojnije siromašno stanovništvo žali se što ne može sebi da priušti meso, retko spominje kako ne može sebi da kupi jagode. Za praznike se priprema, ko može, najveća moguća količina pečenog mesa dok se sva ostala hrana – povrće, voće, hleb, kolači, sto predjela i salata – računa kao dodatak. Meso se smatra osnovom zdravlja i snage, naročito za muškarce koji rade teške fizičke poslove. Čuli smo za civilizacije koje hiljadama godina ne jedu meso, što je praksa u većem delu Indije, gde se ljudi hrane voćem, povrćem i žitaricama i mnogo se čudili takvim podacima.
U Evropi, vegetarijanstvo su zagovarali još Pitagora i Seneka u antičko doba, a posle njih i mnogi znameniti ljudi da bi većina stanovništva ipak ostala odana ishrani mesom, kad god je mogla da ga nabavi. Religije ne nude decidan odgovor, jer, iako sve podrazumevaju post, što znači ishranu bez mesa u određenom periodu, obično pred velike praznike, nijedan post ne traje celu godinu nego postoje dani, nedelje i meseci kad je jedenje mesa dopušteno i najvećim vernicima.
U medicini, meso je tokom dvadesetog veka bilo „optuženo“ za čitav spisak bolesti da bi kasnija istraživanja pokazala da od istih bolesti oboljevaju i ljudi koji meso ne jedu. S jedne strane, poznat argument glasi: nikako ishrana bez mesa, jer, meso je neophodno za dobru krvnu sliku i opšte stanje organizma, naročito kad su u pitanju deca i mladi, uz pominjanje gvožđa, vitamina i proteina koji se nalaze u šnicli. S druge strane, ti isti lekari preporučuju svojim starijim i ozbiljno bolesnim pacijentima da nekako, ako mogu, smanje količinu mesa u ishrani i okrenu se biljkama.
Zdrava osoba koja je odlučila da se hrani vegetarijanski, radi preventive bolesti ili iz verskih i etičkih razloga, još uvek je ovdašnjoj okolini, u najmanju ruku, neobična, čak iako je u pitanju svetski poznat sportista. Ponuda ove hrane u većini restorana prilično je skromna i nemaštovita premda istorija ishrane na ovim prostorima nudi više nego dovoljan izbor jela u kojima nema mesa. Ovde je šansa za preduzetnike, da brojnoj ili manje brojnoj kategoriji potrošača vegetarijanaca ponude što bolji izbor namirnica.
Dok stručnjaci neopozivo ne utvrde kakva ishrana je najpovoljnija za stanovništvo, a biće im potrebno vremena, izgleda, neophodno je najpre rešavati pitanje gladi. Kad ljudi mogu da biraju da li će jesti meso ili propagirati biljnu ishranu, biće im lakše da odluče šta im prija, šta im koristi, a šta žele za obrok.
Izvor: Agroklub.rs
Foto: Pixabay
