Iako svi kažu da valja putovati svetom da bi se upoznala sva njegova lepota, to ne mora da znači da, u potrazi za inspiracijom i nadahnućem, moramo da idemo daleko. I tako sam ja prelazeći put preko Fruške Gore i Dunava krenula na drugu stranu. Prateći trag roda, stigla sam do Kovilja, gde se rode uvek vraćaju. Ipak su to stanovnici zemlje koji žive na visokoj nozi i znaju gde su rado dočekane. Iznad nas, na banderama ovog mesta, nedaleko od Novog Sada, svile su ogromna gnezda gde se svakog proleća na radost svih ponovo vraćaju. I tako je ovo selo s lepim, starinskim kućama i dugačkim šorovima, dobilo svoj simbol, zaokružujući priču o važnosti stapanja s prirodom. Jer, Kovilj je i ime dobio po cvetnoj, mirisnoj travi kovilju, koju vole i ljudi i ptice.
Kovilj krase dve pravoslavne, jedna katolička i jedna protestantska crkva, a posebno mesto zauzima koviljski manastir, pa na letnji Aranđelovdan, kada je manastirska slava, celo selo svečano zablista, sređeno i doterano za praznik i za goste koje čekaju širom otvorenih kapija. U Kovilju se sačuvao običaj da momci na konjima vijaju Božić, a da o Uskrsu idu polivači, dok komšije sede na klupama ispred svojih kuća i natenane vode paorske divane. I sve ovo je samo deo onoga što ima Kovilj. Od početka, pa do kraja sveta za svakog po nešto, a za mene dah lepote upisan u sećanje i poziv da nastavim svoj put…
Kovilj se pružio na divnom mestu, između Beograda i Novog Sada, pored autoputa, kraj Dunava. I sve ima, i dobar geografski položaj, i bogato istorijsko nasleđe, i tradiciju i običaje, pa gosti dolaze tu „na kraj sveta“, kako često vole da kažu Koviljčani, a baš tako se i zove čuvena čarda u kojoj su odvajkada svraćali mnogi poznati i nepoznati poštovaoci prirode. Nalazila se kod manastira, a poznavala se izdaleka jer su je krasili stihovi i crteži iz alaskog života. Od nje se nigde dalje i nije moglo otići jer su je okruživale močvare i dunavski rukavci, bila je jedinstveno, kultno mesto, poznato nadaleko po ribljoj čorbi čuvenog Đoke Varenike, dobrim tamburašima i boemima koji su tu dočekivali jutra. Kažu da je Mika Antić peške išao kući, kad mu veselo društvo tu sakrije bicikl. Ovo mesto su posećivali mnogi ambasadori i svetski zvaničnici, a meštani se hvale da je tu bio i čuveni ruski kosmonaut Jurij Gagarin. Stara čarda je zatvorena jer je zemljište vraćeno manastiru u procesu denacionalizacije, ali je napravljena nova, uslovnija, koja nudi izuzetne riblje specijalitete i dobar provod, baš tu na mestu stare i nadaleko čuvene. Današnja čarda „Arkanj“ nudi isti mir pod starom krošnjom oraha da se posle vožnje čamcem i pecanja odmorite uz riblje specijalitete i uživate na kraju sveta….
Kada sam se približila manastiru, osetila sam miris tamjana i sveća, taj miris me je u mislima odneo u detinjstvo, na našu porodičnu slavu, na drage ljude, miris bosiljka kojim je osveštana kuća i tamjana iz kadionice, uz plamen sveće oko koje smo svi okupljeni i svečano mirni. Taj mir je u manastiru Kovilj. Ovde monasi i danas neguju tradiciju koja potiče sa Svete Gore, kako se vekovima prave sveće, a vosak za izradu ovih sveća se dobija iz manastirskog pčelinjaka. To je tajna prelepog mirisa.
I kako je rekao nekadašnji iguman manastira Kovilj, episkop jegerski, vikar Bačke eparhije, Porfirije, a danas Mitropolit zagrebačko-ljubljanski „Manastir je zajednica ljudi koji su, da se tako izrazim, ranjeni strelom ljubavi božje i to do te mere da su bili spremni da se odreknu svega što ovaj svet nudi i da dođu na jedno mesto koje jeste mesto molitve, gde se kroz molitvu izgrađuje mir između Boga i čoveka, između čoveka i čoveka i između čoveka i prirode. Tu se uspostavlja mir i u čoveku samom, harmonija između njegovog duhovnog i materijalnog, telesnog aspekta“.
Manastir Kovilj pored svoje bogate istorije i duhovnosti može da se pohvali sopstvenom proizvodnjom na površini od preko 25 hektara i to kako pčelinjih proizvoda, prvenstveno meda i ostalih prerađevina na bazi meda tako i proizvodnjom rakija i vina sa tradicijom koja datira mnogo vekova unazad.Posebna novina u manastiru Kovilj je proizvodnja piva. Čuvena rakija “Arkanj” koja se dobija destilacijom jabukovog vina je nadaleko poznati bredn ovog manastira. Rakija godinama odležava u hrastovim buradima u podrumu manastira, a priprema se po tradicionalnoj recepturi iz oblasti Kalvados u Francuskoj.U voćnjaku na preko 10 hektara rađaju šljive, kajsije, dunja i kruške od kojih se u manastirskoj destileriji pravi domaća rakija prepoznatiljivog ukusa, a pored rakija na ceni je i liker od oraha, poznat po svom bogatom ukusu. Tajna likera je u vanili, cimetu i karanfilicću, preko gorkih oraščastih plodova , lešnika , karamela. U ustima ostaje osećaj slasti i jako dobrog balansa svih tih aroma. Stiče se utisak kao da da se pije gust livadski med kroz koji proniču čak i note nane i začinskog bilja. a ekstrakt se drži u posudama na suncu čak godinu dan i tako dobija pravi ukus i jačinu.
Manastir Kovilj je poznat i da je među prvima uz pomoć kredita podigao zasad lekovite aronije od koje pravi izvanredne i lekovite sokove. Aronia melanocarpa, poznatija je kao „sibirska crna borovnica“. O njenim lekovitim svojstvima govore legende o eliksirima koje su spravljali Indijanci, ali i uspesi u lečenju ozračenih u Černobilju. Smatra se najboljim prirodnim oksidansom, a koristi se u ishrani i kozmetici. Plantaža koju je osnovala bratija manastira Kovilj je najveća u celom regionu.
– Saznavši kroz razna istraživanja da je aronija jedna od najlekovitijih biljaka, a da je kod nas malo ima, uz pomoć kredita Fonda za razvoj Vojvodine zasadili smo najveću plantažu te korisne biljke u Srbiji – objašnjavao je vladika Porfirije još na početku, sad već davne 2011. godine i još tada najavio proširenje plantaže, prepoznavši značaj i potencijal aronije. Na ovaj način uposleno je više od tridesetak stalno zaposlenih kao i stotinak sezonskih radnika.
Pčelinjak u manastirskoj šumi na 14 hektara, idealno smešten u samoj blizini koviljskog rita, daruje proizvode kojima se raduju i monasi i brojni zaljubljenici u pčelinje proizvode.
Čuvajući bogatu tradiciju pčelarenja u manastirima, manastir Kovilj je odmah nakon obnove 1990. godine obnovio i pčelarstvo. Kako je svaki početak težak, vredelo je, danas nakon skor 30 godina, manastir raspolaže sa više od dvesta košnica raspoređenih u ograđenom prostoru od 10 hektara mešovite šume.
– Tokom godine košnice selimo na ispašu od Cera u bagremove šume pa do Fruške gore i u Banat i Mošorinski breg gde se sakuplja livaksi. Sada, a sve zbog naših pčela, na neplodnom zemljištu, na periferiji manastirskog imanja, zasadili smo 65 hektara bagremove šume – priča otac Nikon, koji se u manastiru Kovilj brine o pčelama.
Osnovni proizvodi ovog manastira su bagremov med, sa prosekom od 15 kilograma po košnici i lipov i livadski med sa 20 kilograma po košnici.
– Pored ovih osnovnih proizvoda, prozvodimo još i mešavinu meda sa mlečom, polenom i propolisom, kao i mešavinu meda sa lekovitim biljem (primula, timijan, ehinacea, propolis) i obe ove mešavine pakujemo u tegle od po 480 grama. Takođe, proizvodimo i propolis kapi – dodaje otac Nikon.
Prevashodna želja monaha čuvenog manastira je oplemenjivanje pčelarstva, tako da posebnu pažnju i trud ne posvećuju samo pčelama nego i ljudima koji su zaduženi da o njima brinu.
– Med manastira Kovilj je prirodan, čist i bez aditiva. Činjenica da je on u celosti proizveden u okviru manastirske ekonomije ima poseban značaj. Naime, slobodnim biranjem da se postane monah dobija se poslušanje koje monah sa blagoslovom igumana obavlja, tako da monasi, i u pravoslavnom i u katoličkom hrišćanskom svetu, rasterećeni materijalnih briga, proizvode najkvalitetnije proizvode, i to: od umetničkih dela (freske, ikone…), preko rukotvorina koje su karakteristika ženskih manastira (vez, grnčarija, tkanje), pa do prehrambenih proizvoda (med, rakija, sir, vino). Takav odnos prema samom stvaralaštu, u nekom smislu, mogao bi se nazvati posebnim, naročito u kontekstu današnjeg sveta koji se isključivo, rukovodi profitom. U tom smislu, i naš med bi mogao da se smatra posebnim.
Zatvaramo manastirsku kapiju i pogledom pratimo rode …. do sledećeg susreta i novog proleća.
Selo velikana i duda
A naš čuveni Laza Kostić…Prateći njegov životni put, evo nas u mestu gde se rodio. Koviljčani nam s ponosom pokazuju njegovu kuću, uz domaćinski prisne reči – evo tu, druga od crkve je kuća našeg Laze. Tu je i rodna kuća i atelje slikara Gige Đuragića, u kojoj se organizuju slikarske kolonije, pa se može reći da je Kovilj raj za umetnike, inspiracija za pesnike i slikare. Čuvena je koviljska manifestacija “Parastos dudu“, da se ne zaboravi tradicija pravljenja rakije od duda na stari način. Od dobrog poznavaoca kapljice, čika Paje, slušam da je kadgod skoro svaka avlija imala ili bele ili crne dudove, rakija se pekla obavezno i uz kazan pijuckala, a od drveta se pravila burad. Kad se deca najedu crnih dudinja, matere ih musave ribaju po nedelju dana, al` ta se boja tako lako ne skida. Još veli da kad ogladne, pravac u pekaru kakve na svetu nema jer se tu još uvek „na vašine“ prave cipovke, pa ih onako tople uzmeš u ruke, a one mirišu ko duša… Stojimo na šoru ispred deda Živanove kuće, pripoveda da nema ko nije bio u Kovilju, dolazio im je čak i Kusturica, i to `95 godine, snimao scene za „Crnu mačku belog mačora“, a zna se da on ne ide makar kuda, taj zna di će. Kaže gledao u njega, ko sad u mene što gleda. A ja gledam u rode i pitam – jel istina da one donose decu – a deda mi veli da u selu Kovilju škola ima oko 500 đaka, pa otkud toliki ako ih nisu rode donele…
Petkovica
U blizini manastira je stara kapela posvećena Svetoj Petki, Petkovica. Sveta Petka je ženski praznik, pa se svetici obraćaju žene svih vera i nacija. Kult Svete Petke je posebno razvijen u našem narodu jer je ova svetiteljka poreklom Srpkinja. Mnoštvo sveta posećuje ovu koviljsku svetinju, a naročito 27.oktobra, na dan Svete Petke, Prepodobne Majke Paraskeve. Ova kapela je simbol davnog vremena, u nju je urastao ogroman, stari, suvi hrast, a na vrhu su rode napravile gnezdo. Hrast je star preko 600 godina, a gnezdo je najstarije gnezdo roda na Balkanu.
S.M.
Dobro jutro broj 571 – Novembar 2019.
