Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ NOVOSADSKA PORODICA IVOVIĆ: U Vojvodini ratari, u Šumadiji voćari

NOVOSADSKA PORODICA IVOVIĆ: U Vojvodini ratari, u Šumadiji voćari

Грађевински инжењер Александар Ивовић не воли запуштена имања: у Дероњама, на имању наслеђеном од мајке, гаји соју, кукуруз, пшеницу и поврће, а на очевини, у 220 километара удаљеном Крћевцу код Тополе, подигао је међу првима засад боровница

924
Фото: Adobe Stock

-Borovnicu smo posadili direktno u piljevinu, uglavnom borovu. Na jednom zasadu smo kopali rupe, a na drugom plugom pravili duboke brazde. Tako je koren biljke potpuno u piljevini i nema dodira sa zemljom – kaže Aleksandar.

Žive u Novom Sadu, a imaju dva imanja. Jedno je udaljeno 63 kilometra severno, u Deronjama kod Odžaka, a drugo je čak 163 kilometra južnije, nadomak Topole i Oplenca. Porodica Ivović, Aleksandar i Veselinka, svojevrsni su fenomen u Srbiji, jer na dva različita mesta obrađuju zemlju, iako u osnovi nisu poljoprivrednici.

Aleksandar Ivović je građevinski inženjer, koji je zemlju i selo zavoleo još u detinjstvu. Ne voli zapuštena imanja, te je tako ono u Deronjama koje je nasledio od majke oduvek obrađivano. Tamo je Aleksandar ratar. Gaji soju, kukuruz, pšenicu, povrće. A u Krćevcu, na oko pet kilometara od Topole, kali se u voćara. Borovnice gaji na imanju svog oca Ljubiše. Jedno od drugog, imanja su udaljenja više od 220 kilometara. Za mnoge bi to bila prva i presudna prepreka i opravdanje za zaparloženu zemlju.

-Nezamislivo mi je da raste korov na zemlji, da stoji pusta i neobrađena, a može toliko toga da pruži. Posla je mnogo, pa se ponekad desi da doručkujemo u Deronjama, ručamo u Novom Sadu, a večeramo u Krćevcu. Zemlja traži slugu, a ne gospodara. Samo moj auto zna koliko smo kilometara prešli, vodeći računa o domaćinstvima koje imamo. I otac i majka su u njenim Deronjama oduvek imali sve posejano i zasađeno, tako da je meni bilo logično da tako nastavim – priča nam Aleksandar u hladovini starog hrasta na imanju u Krćevcu.

Upravo u tom selu rođen je njegov otac Ljubiša. Kasnije je on studirao na Poljoprivrednom fakultetu, ostao u Novom Sadu, oženio se i zasnovao porodicu. Iako je Aleksandar po struci građevinac, odlučio je da o poljoprivredi nauči sve što može. Imao je svesrdnu pomoć oca Ljubiše koji je stručnjak u toj oblasti, ali je moguće da mu je najviše pomogao „inženjerski mozak“. Kažu da je to posebna fela ljudi koji precizno i studiozno misle i delaju, u milimetar, baš kao i kada grade. Kuriozitet je i što je u Vojvodini paor, a u Šumadiji voćar, i to u njenom delu koji je prepoznatljiv po iskusnim proizvođačima kojima je ta proizvodnja, može se slobodno reći, u genetskom kodu.

 -Imam i ja šumadijskih gena. Ali, šalu na stranu, logično je bilo u ravnici se baviti ratarstvom. Tamo gajimo soju, pšenicu, kukuruz, ranije smo gajili povrće. Kada sam pre nekoliko godina hteo da se upustim u voćarstvo i da zasadim jabuku, razmišljao sam koliko je to pametno uraditi u Vojvodini.

 -Ali proizvodnja jabuke je bila povezana sa činjenicom da izvoz može samo u Rusiju. Zapad ne kupuje našu jabuku, pa je tržište malo skučeno. Na internetu sam dosta istraživao koja bi kultura mogla da bude interesantna, a koja ima prođu, bez obzira na koju se stranu sveta okrenete i zaključio sam da je to borovnica. U Šumadiji je otac već imao kajsije na imanju koje smo iskrčili i na jednom hektaru zasadili borovnicu – kaže Aleksandar.

Tako je ovaj građevinski inženjer među prvima u Šumadiji pre pet godina počeo da gaji borovnicu. Prvi zasad formirao je još 2014. godine, a drugi godinu kasnije. Sada već ima prinos od 4-5 tona, a svake godine se polako uvećava. Za dve do tri godine očekuje da će dobiti maksimalan prinos. I dok u ratarstvu odlično vlada materijom i skoro nijedna kultura mu nije nepoznanica, sa bobičastim voćem još, kako kaže, kuburi.

-Kada se pomene borovnica, svi odmah pričaju o dobroj zaradi, sigurnoj ceni i tržištu. Sve to zvuči bajkovito. Ali u njenoj proizvodnji ima mnogo zamki. Pet godina od prve zasađene biljke mogu da kažem da svako ko želi da se bavi proizvodnjom borovnice morao bi prvo da ispita da li je zemlja koju ima adekvatna za uzgoj i da li raspolaže dovoljnom količinom vode. Ono što je još važnije je kakvog je kvaliteta ta voda. Kada su ovde u Krćevcu bile izuzetno obilne kiše desilo se da su borovnice bile u odličnom stanju. Tada smo saznali da hemijski sastav kišnice odgovara borovnici. Učio sam u hodu i još učim. Dosta je nepoznanica i u stručnoj javnosti i na internetu. Morate stalno da osluškujete biljku, jer se dešava da samo tri dana ne dođem, a biljka se iz čista mira osuši – priča Aleksandar Ivović.

Dodaje da je borovnica izuzetno nepredvidiva voćka, a svaka greška, neznanje i neiskustvo skupo se plaćaju. Zabluda je ako neko misli da iz kafića može preko mobilnog da upravlja proizvodnjom. Kad nastane problem, mora brzo da se reaguje. To Ivovićima ponekad nije lako, jer prelaze dosta kilometara da bi vodili računa o oba imanja.

Aleksandar priznaje da bi malo toga mogao bez pomoći porodice. Njegova supruga Veselinka ga prati u stopu. I ona je dosta toga naučila o poljoprivredi, a zajedno su osmislili i svoj način rezidbe borovnica. Osim toga, pravi fantastične pite od ovog voća. Otac Ljubiša, iako u 86. godini, čuva imanje u Krćevcu na kome je odrastao, dok su sin i snaja u Novom Sadu ili Deronjama. Svi zajedno zdušno pričaju o svom iskustvu sa borovnicama, te bi bilo šteta propustiti priliku i ne saznati ono što oni već sada znaju.

Foto: B. Nenković

 -Borovnicu smo posadili direktno u piljevinu, uglavnom borovu. Na jednom zasadu smo kopali rupe, a na drugom plugom pravili duboke brazde. Tako je koren biljke potpuno u piljevini i nema dodira sa zemljom. U Šumadiji sada sade borovnicu u bankove, ili u saksije sa tresetom i piljevinom. Koren je na dubini od 30 centimetara i poenta je da on pobegne u visinu da bi se izbeglo previše vlage u zemljištu koja mu smeta. S druge strane, piljevina ne sme da ostane suva, a prava je veština pogoditi količinu vode. Sa rezidbom još uvek muku mučimo, jer ljudi ovde još uvek nemaju dovoljno iskustva. Veselinka i ja smo eksperimentisali u nekoliko redova i našli neki svoj način rezidbe, koji bismo sada mogli da primenimo na ceo zasad. Kažu da vlasnik ne treba da orezuje voćke, jer je slab prema rodu i teško mu je da seče grane, ali nismo imali drugog izbora nego da probamo – kaže Ivović.

Porodici Ivović više muke od putovanja od Deronja, preko Novog Sada, gde Aleksandar ima i posao u struci, pa do Krćevca, predstavljaju krtice. One su im noćna mora i veća briga nego ona o hektarima.

 -Sa njima teško izlazimo na kraj. Uporne su, a pošto je piljevina meka, one za jednu noć mogu da naprave čitave tunele pod zemljom. Šteta se ne vidi u prvom trenutku, nego tek kada biljka počne da se suši – kaže ovaj iskusni panonski paor i šumadijski voćar, i dodaje:

 Primarna sorta u Ivovićevom zasadu je “djuk”, a ima još tri koje su oprašivači. To su “patriot”, “treper” i “blukrop”. Na našem tržištu uglavnom su američke sorte i holandske sadnice, za koje treba još vremena da bi se do kraja ispitalo kako se ponašaju na našem podneblju. Ali, uz malo truda, kaže, možda bi u Srbiji, uz domaću pamet, mogle da se stvore i domaće sorte.

 Mala beba i Formula 1

 -Borovnica – veli Aleksandar – traži pažnju kao malo dete. Često kažem da je s njom doživotna „pampers“ faza. Ostalo voće bude beba u pelenama, pa tinejdžer, potom odraste i čovek može da se nada nečemu i da se osloni na nju. A borovnica, ako jedne godine propustite jednu meru, onda morate da se vratite na početak. Možda je najbolja komparacija ako kažem da je gajenje borovnica kao Formula 1. U punoj brzini malo je prostora za manevar…

 Otac Ljubiša najverniji “Dobrom jutru”

 Ljubiša Ivović (86), osim što je poljoprivredni stručnjak i sada u penziji čuvar, supervizor imanja i velika podrška sinu i snaji, verni je čitalac naše revije od prvog broja.

Foto: B. Nenković

B. Nenković

Dobro jutro broj 569 – Septembar 2019