Piše: Aleksandra Miščević
Drvo vrbe prvim zelenim listovima označava dolazak proleća. Ovo listopadno drvo, žbun ili prizemna biljka, zbog ranog listanja i velike otpornosti mladica, simbol je života i rađanja novog poljoprivrednog ciklusa, a mnogi narodi, pa i naš, ovoj biljci pripisuju magična svojstva. Da li će biti grm ili drvo, zavisi od životne forme, a ona od uslova sredine u kojoj živi. Ukoliko su normalni i povoljni, vrbe se rastu kao grmovi i drveće, dok u izrazito suvim i nepovoljnim klimatskim područjima visokih planina rastu patuljasti, grmasti i prizemni oblici vrba.
Listovi kod vrba su raznih oblika i veličina. U narodu se najviše cene nabrekli lisni pupoljci, još neotvoreni, koji se beru u rano proleće. Upotrebljavaju se za lečenje dijareje, čireva, psorijaze i drugih kožnih bolesti u obliku melema. Melem se pravi od 100 g sitno iseckanih pupoljaka koji se drže 40 dana u maslinovom ulju, nakon čega je spreman za upotrebu.
U rano proleće guli se glatka kora sa grana koje su stare 2 do 3 godine i ostavlja se na sušenje. Kora je oporog ukusa zbog tanina i gorkog zbog heterozida. Sadrži oko 5% heterozida salikozoda koji se pod uticajem enzima razlaže na glukozu i saligenol, ciklični alkohol koji se oksiduje u salicilnu kiselinu. Salicilna kiselina je glavna sirovina za proizvodnju aspirina. Pored toga, kora vrbe ispoljava antiinflamatorno, antireumatsko i antipiretičko delovanje.
U našem narodu neraskidivo su isprepletena hrišćanska i staroslovenska verovanja vezana za ovo drvo. Još su Stari Sloveni poštovali vrbu i njenu žilavost i savitljivost, pa se od tada zadržao običaj da se deca i mladi šibaju vrbovim prućem za brži rast i dobro zdravlje. Pravoslavni vernici proslavljaju Vrbicu, noseći vrbove grančice, simbol pobede života nad smrću. Hrišćani takođe veruju da je vrba simbol čednosti i čistote, a glatno ravno stablo oličavalo je ispravan stav pred Bogom. Njena prilagodljiva priroda i savitljive grane simbol su pobede nad životnim iskušenjima jer, kao što se vrbova grana uvek ispravi, tako i čovek treba da se, posle nevolje pod kojima posrće, ponovo uzdigne. Koliko je u prošlosti vrba imala veliki značaj pokazuje i legenda prema kojoj je žalosna vrba dobila današnji izgleda kada je spustila svoje grane kako bi sakrila Bogorodicu kada je bežala pred progoniocima s Isusom Hristom.
Prema jednom poljskom predanju, ženski pupoljci nastali su zahvaljujući – mačićima. Legenda kaže kako je mačka plakala na obali reke, jer su njeni mačići upali u vodu i počeli da se dave. Vrbe koje su rasle uz obalu odlučiše da pomognu i pružiše svoje grane ka vodi. Mačići su se čvrsto uhvatili za grane i bezbedno izašli na obalu. Od tada, kako legenda navodi, svakog proleća na granama vrba izrastu mali krzneni pupoljci, baš na mestima gde su se mačići držali. Zbog toga se ženski cvetovi vrbe nazivaju još i mace ili cica-mace, i stvarno oblikom i na dodir podsećaju na mačije šapice.
Vrba oko nas
Vrba, Salix L, zajedno s topolom čini familiju Salicaceae. Ime vrba potiče iz latinskog, u koji je ušlo, pretpostavlja se, iz keltskog, gde sai znači “blizu” a lis “voda”, čime ukazuje na njeno omiljeno stanište. Vrba ima oko 450 vrsta i pretežno nastanjuju severnu hemisferu Zemlje. U Srbiji je zabeležena 21 vrsta vrbe. Rasprostranjene su u svim krajevima naše zemlje. Obično rastu kraj nizijskih reka, ali se mogu naći i na planinskim pašnjacima na čak 1.800 metara nadmorske visine.
Vrbe se najčešće gaje zbog prepoznatljivog izgleda, forme stabla i izgleda krošnje. Rado se gaje u vrtovima, naročito atraktivna žalosna vrba (Salix babylonica L.) poznata po visećim granama, po kojima je i dobila naziv. Imaju veliki značaj i primenu u industriji. Vrste kao što su rakita (Salix purpurea L.) i košarasta vrba (Salix viminalis L.) zbog veoma elastičnih i savitljivih grana koriste se u pletarstvu, a od njih se pravi divan nameštaj.
Vrlo su otporne na zimu, primer je zeljasta vrba (Salix herbacea L.) koja opstaje u surovim uslovima visokoplaninske klime. U Srbiji se može pronaći na području Šar planine i Kosova.
Kora stabla je takođe različita kod različitih vrsta. U mladosti glatka i zelenkastosive boje, kasnije ispucala i sivkastosmeđa, lako puca ili se lako ljušti i otpada. Drvo vrbe je meko i krto, pa se zbog tih osobina našala u narodnoj poslovici: „Ni od zeta sin, ni od vrbe klin.“
Vrba pećinarka
(Salix retusa L.)
polegli grm, kratkih, zbijenih, krutih i krivudavih grančica koje mogu da dostignu dužinu od 2 do 3 metra. Kora je crvenkastosmeđa, glatka, gola i tanka. Korenov sistem je snažan i prodire duboko u pukotine ispucalih stena. Listovi celog ruba dugi su od 0,5 do 2,5 centimetra i široki od 0,5 do 1 centimetra. Obožava sunce, raste veoma sporo i može da doživi veliku starost. Cveta od jula do avgusta. Razmnožava se semenom i vegetativno. Njena tipična staništa su stenoviti i sunčani tereni. Ima je na kamenjarima i pukotinama stena. Uglavnom se nalazi iznad šumske granice, od oko 1.600 metara nadmorske visine, u pojasu kleke i bora i na planinskim rudinama.
Vrba iva
(Salix caprea L.)
je listopadni grm ili drvo oko 10 do 20 metara visoko, sa širokom i nepravilnom, svetlom krošnjom, debelih i uspravnih grana. Kora je u mladosti zelenkastosiva i glatka, kasnije ispuca, do oko 2 centimetra debljine. Listovi dugi do 10 centimetara i oko 6 centimetara široki, najširi na polovini dužine. Cveta u martu i aprilu, mnogo pre listanja. Obožava vodu i sunce. Razmnožava se semenom i vegetativno. Odgovaraju joj plodna i vlažna zemlja, ali dobro uspeva i na manje plodim i suvljim zemljištima. Penje se i do 1.700 metara nadmorske visine.
Bela vrba
(Salix alba L.)
oko 25 do 30 metara visoko i do 1,5 metara debelo listopadno drvo. Kora je kod mladih grančica beličasta, svilasto dlakava, kasnije ogoli i postaje crvenkastosiva ili zelenkasta. Kod starijih primeraka je tamnosiva do smeđa, 3-4 centimetra debela i ispucala. Listovi naizmenično raspoređeni do 10 centimetara dugi, najširi na sredini svoje dužine i po rubu sitno testerasti. Brzo je rastuća vrsta i veoma otporna na mraz. Cveta u martu i aprilu. Razmnožava se semenom i vegetativnim izdancima. Tipična staništa su niži predeli, poplavna područja uz rečne doline. Traži dobra aluvijalna zemljišta, dovoljno vlage i mnogo svetla. Ne podnosi kisela zemljišta. Kod nas se često uzgaja forma žute vrbe s visećim granama koja se zbog svojih visećih, tankih grana zove „žalosna vrba“. Često se zamenjuje s azijskom žalosnom vrbom (Salix babylonica L.) koja je kod nas dosta retka vrsta.