Iako postoje mnoge predrasude da je lov ubijanje životinja, lovci tvrde suprotno. U pitanju je, kažu, najstarija delatnost koja je u genima čoveka. Za Dejana Džakulu iz Novog Sada to je, pre svega, opšutanje, vreme lepo i kvalitetno provedeno u prirodi, druženje i mentalni odmor. Upravo ga je ljubav prema prirodi odvela na lovačke staze pre 15 godina. U međuvremenu je znanje, koje je na terenu stekao, iskoristio da kroz emisiju “Lov i još ponešto”, čiji je producent, približi lov i onima koji ne znaju ništa o tome.
Prva divljač koju je ulovio je fazan što je, kaže, za svakog početnika prvo na listi, a morao je da prođe i pripravnički staž.
Mentor, obuka, priprema
– Mentor me je vodio širom Vojvodine i to je odlično. Danas, na žalost, nema tog pripravničkog staža koji je vrlo bitan. U tom periodu od godinu dana, vreme provedeno u lovištima se beleži, vodi se pripravnički dnevnik i nakon toga mladi lovac može da stekne uvid u to šta je lov – ističe Dejan.
Priprema je vrlo važna. Na početku nedelje dobija se dozvola i spisak divljači koja je dozvoljena za lov te nedelje. Subota uveče rezervisana je za pripremu oružja, opreme i pasa. U nedelju ujutru ustaje se rano i kreće ka lovištu.
Markeri za bezbednost
Bezbednost je u lovu najvažnija. Iz tog razloga, Dejan Džakula uvek nosi fluorescentni marker radi lakše prepoznatljivosti:
– To može biti u vidu prsluka, trake na rukama ili na šeširu. Bitno je da svi budemo vidno obeleženi, jer, kada je vegetacija gusta, ljudsko oko prvo uočava tu jaku boju. I ako je lovac u nedoumici kada podigne pušku u nekom pravcu, odmah će mu u oči upasti ta boja, te će znati da mu je kolega blizu. Tako se izbegavaju povrede i kobni završeci.
– Mi se okupljamo uvek u lovačkom domu, u kojem sve počinje i završava se. Nakon što proverimo dokumente, grupovođa odredi teren i krećemo. Lovimo oko dva sata, a onda pravimo pauzu za obilan doručak – kaže. – Ta pauza i okupljanje svih na jednom mestu možda je i najlepši deo lova. Doručak, druženje, priča traje oko 45 minuta, a trpeza je nalik švedskom stolu.
Najbolje je kada se doručkuje uz vatru. Založi se na na određenom mestu. Uglavnom svako donese ono što voli da jede, Dejan, na primer kobasice, neko slaninu, domaći sir… Sve to se stavi na sto i svi zajedno jedu. Poenta je da se sve deli, da se lovci druže i uživaju u tome. Kad se odmore, vraćaju se lovu na otprilike još dva do tri sata. Pas je neizostavni deo te priče i mora biti lovački.
– Takođe mora biti vodljiv – primećuje Dejan. – To znači da posluša svaku komandu. Ako mu kažem da dođe, on dođe, ukoliko mu naredim da traži, on ulazi u šipražje i traži divljač.
Kodeks se mora poštovati
Dugogodišnje iskustvo naučilo je Dejana strpljenju, smirenosti i lovu bez ishitrenih i naglih pokreta, što je vrlo važno. Kada ugleda životinju, ne puca odmah.
– Kodeks se mora poštovati. Lovac treba uvek da je na strani divljači, znači ako nije siguran, on neće pucati. Psi ptičari, na primer, kada osete miris divljači i uđu u trag, ukoče se i podignu jednu šapu, rep im se ukoči. Pokažu lovcu gde je životinja i na znak, pas kreće ka divljači i isteruje je. Fazan, recimo, poleće, ja tad pucam i na moju komandu pas mi donosi životinju. Na fazansku divljač se ne puca dok je na zemlji.
Po završetkulova , naš sagovornik i njegove kolege donesu divljač u lovački dom, poređaju je i fotografišu za uspomenu. Ukoliko tog dana imaju goste, lovce iz drugih lovišta, njima daruju najveći deo odstreljenih životinja, a ostatak nose domovima i pripremaju raznorazne specijalitete.
– Divljač je mnogo kvalitetnija hrana od one koju kupujemo u marketima, a svakako sadrži mnogo više hranljivih materija od domaćih životinja. Primera radi, zec ima proteina od 20 do 23 odsto, dok teletina sadrži od 16 do 21, govedina od 16 do 19, svinjetina od 10 do 14. Divlja patka ima od 19 do 23, srndać od 21 do 23 procenta.
Ali, lov, ističe, nije samo puki odstrel životinja, već je vrlo kompleksan i zahteva mnogo rada. Da bi odstrel bio uspešan, lovci moraju brinuti o divljači.
– Ako pričamo o fazanima, postoje fazanerije u kojima se proizvode i raspoređuju po lovištima. U svakom periodu godine postoje određeni radovi u lovištu, obaveze koje se poštuju. Na primer, januar je mesec za dostavljanje hrane životinjama, jer usled snega i smetova nemaju dostupne hrane u atarima. Iznosimo uglavnom kukuruz u zrnu ili klipu i seno, tako da divljač može da preživi do proleća. Ukoliko su pojilišta zaleđena, očistimo ih kako bi životinje mogle da imaju svežu i dostupnu vodu.
Na teritoriji naše zemlje, od juga do severa, rasprostranjena je, kaže, uglavnom ista vrsta divljači. Fazan je najzastupljeniji, srneće divljači takođe ima u svim predelima, kao i divlje svinje, dok je jelena najviše u privrednim lovištima, kao i na Fruškoj gori, u Negotinskoj krajini i u Zlatiborskom okrugu. Vuk je zabranjen u Vojvodini, a zaštićena vrsta u celoj zemlji je mrki medved, kojeg pretežno ima na Tari.
Andrijana Glišić
